Неко умнији од мене рекао је да је човек кварљива роба. Можда је то истина, а можда је тај који је изрекао ту синтагму само тренутно био разочаран у некога. Ипак, осврнемо ли се око себе и пажљивије се загледамо у себе и оне око нас, врло често ћемо и сами помислити на човека као кварљиву робу.

Радећи овај часопис (о другим сферама свог деловања нећу говорити) видео сам како заиста могу бити трули и они које познајем, и они којима сам само објављивао радове у часопису. И онда, упитам се – вреди ли проводити сате и сате припремајући овај часопис? Вреди, кажем себи, јер нису сви у својој умишљености кварни и подли с намером да ме унизе као човека, песника и уредника Суштине поетике. Вреди, јер има људи који пишу боље од умишљених величина, а од њих не могу стићи да неком прикажу своје дело. Вреди, јер много је оних који на људскост узврате људскошћу. Вреди, јер у овом часопису не мерим величину имена, а трудим се да величина дела исплива на површину. Вреди, јер Суштина поетике је часопис који вреди. Јер верујем да ће са сваким новим бројем вредети све више. Наравно, не мислим на материјалну већ духовну и уметничку вредност. Зато са новим бројем, а стигосмо до 15, улазим са жељом да Суштина поетике стане у ред књижевних часописа од поверења.

На крају желим да се захвалим свим сталним и повременим сарадницима Суштине поетике, а такође и да позовем све који пишу да шаљу своје радове. И немојте се обесхрабрити после првог необјављеног рада.

Уредник