ТУГА ЉУБАВИ
Та свађа врабаца тамо испод крова,
пун месечев лук, звездано небо ноћно
и гласно брујање веселих листова
прикрили су земље јецање немоћно.
Онда ти дође, сетних усана рујних,
и дођоше с тобом сузе целог света,
с њима сви јади лађа му олујних,
и сви јади већ прохујалих му лета.
Сад кроз рат врабаца тамо испод крова
и кроз беле звезде, млечно небо ноћно,
и појање гласно немирних листова,
пролама се земље јецање немоћно.
|
¤
ЖЕНСКО СРЦЕ
О, шта ће мени соба пуста
што молитве је пуна била;
он позва ме сред мрака густа;
и на груди сам му груди свила.
О, шта ће мени дом мој сретни,
ни брига мајке ми не треба;
од мојих власи кров ће цветни
од олујног нас скрити неба.
|
Преузето са сајта
_____________________________
¤
Херман Хесе
Рођен
је у граду Калву, Виртемберг, 1877. године. 1922. године је емигрирао у
Швајцарску, 1923. је постао швајцарски држављанин. Добио је Нобелову награду за књижевност 1946.године. Хесе је умро у сну у Монтањоли 9. августа 1962. године у својој 85. години. |
¤
ШАЛА
Моје песме
стидљиво куцају на твоја врата
да се пред тобом поклоне:
хоћеш ли ми отворити?
Моје песме имају
звук свиле попут шуштања
твоје хаљине у предворју.
Моје песме миришу
као љупки зумбул
у твом врту.
Моје су песме у боју
крви одевене,
у боју хаљине твоје
шуштаве и сјајне.
Моје најлепше песме
блистају,
оне су као ти!
Пред вратима стоје
да ти се поклоне:
хоћеш ли ми отворити?
|
| ¤ Вилијам Батлер Јејтс
Рођен је 13. јуна 1865. године. Добио је Нобелову награду за књижевност 1923. године. Умро је 28. јануара 1939. године.
|
¤
БЕЛЕ ПТИЦЕ
Волео бих да смо, драга, беле птице изнад мора!
И метеор, пре но згасне, јесте призор пун замора;
А кад ниско, у сутону, плане звезда плавог сјаја
У срцу се роди туга којој нема дна ни краја.
Ружа и крин замарају; ах, не мисли драга моја
На метеор што се гаси, ни на плаву звезду која
Тек изашла, доле, ниско, у вечерњој роси сја
Волео бих да смо сада беле птице ти и ја!
На острвље оно мислим, на обалу Данајана,
Да се тамо сакријемо и од Туге и од Дана;
Љиљан, ружа и бол да буду далеко од тебе, мене;
Волео бих да смо, драга, беле птице изнад пене!
|
Поезија суштине_____________________________
УСАМЉЕЊЕ
Волим да слушам ветар и кишу и да сам
Лутам унаоколо кроз шумске топле тмине.
Кад облаци небом налете, ја све њине
Наде бих хтео и све циљеве да знам.
Тешим се кад као путник у неки туђи стан
Кроз прозор гледам: тихо сав свет тај непознати
Посматрам како живи и срећан је и пати,
Па, нагледавши се, све то односим у свој дан.
Али ноћу, када звезде гледају у мој лог
И кад немилосрдно суде над мојом главом,
Зебем у дну свог бића и посматрам са стравом
Туђину силну и пустош сред самог срца мог.
|
¤
ПОНОВНИ СУСРЕТ
Да ли си могла да заборавиш
да је твоја рука некад у мојој лежала,
и да се неизмерна радост
из твоје руке у моју,
с мојих усана на твоје прелила,
и да је твоја коса плава
читаво једно кратко пролеће
огртач среће мојој љубави била,
и да је овај свет, некада мирисан и распеван,
сада сив и уморан,
без љубавних олуја
и наших малих лудости?
Зло које једно другом наносимо
време брише и срце заборавља;
али часови среће остају,
њихов је сјај у нама.
|
|
