Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________13_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
 НОБЕЛОВАЦ 
Радјард Киплинг

Радјард Киплинг
Рођен је у Бомбају 30. децембра 1865. године. Био је енглески књижевник. Нобелову награду добио је 1907. године.
Умро је у Лондону 18. јануара 1936. године
.

 Мачка која шета сама

Чуј, пази и памти; јер то се збило и догодило и десило и било, љубимче мој, док су још данашње питоме животиње биле дивље. Пас је био дивљи, и коњ, и крава је била дивља, и овца је била дивља, и свиња је била дивља, толико дивља колико само она може да буде, и они су ходили влажним дивљим шумама својим дивљим путевима. Али, мачка је била дивља  још више од свих осталих животиња. Она је увек била сама и било јој је свеједно куда иде.

Разуме се да је дивљи био и човек. Није се припитомио докле год није срео жену и док му она није рекла да неће да живи на његов дивљачки начин. Нашла је она онда лепу, суву пећину где ће спавати на хрпи лишћа, посула земљу чистим песком; наложила у дубини пећине лепу ватру; обесила на улазу у пећину суву кожу од дивљег коња и то тако да реп виси, и рекла:

"Обриши, драги мој, ноге кад улазиш, јер ћемо од сада имати домаћинство."

Те вечери, љубимче мој, јели су дивљу овчетину, печену на врелом камењу и зачињену дивљим луком и дивљим бибером; и дивљу патку, напуњену дивљим пиринчем и дивљим коморачем и дивљим анисом; и мозга од дивљих волова; и дивљих трешања и дивљих мограња. Онда човек леже крај ватре, да спава, пресрећан; али жена седи и чешља косу. Узела овнову лопатицу - велику пљоснату лопатицу - погледала на њој чудна знамења, па бацила у ватру још дрва и учинила чаролију. Први пут на свету учинила чаролију.

Напољу у мокрим дивљим шумама, окупиле се дивље животиње на видокругу светлости од ватре, па се чуде, издалека, шта то значи. Онда дивљи коњ топну дивљом ногом и рече:

"Ој, пријатељи и непријатељи моји, зашто су човек и жена запалили то силно светло у тој великој пећини и какву невољу они нама спремају?"

Дивљи пас подиже дивљи нос и нањуши мирис печене овчетине и рече:

"Отићи ћу тамо, погледати и рећи вам; јер ја мислим, да је то добро. Мачко, ходи са мном."

"Нећу!" одговори мачка. "Ја сам мачка која шета сама, куд год да ме је воља. Нећу да идем."

"Онда нећемо више никада бити пријатељи", рече дивљи пас и откаса ка пећини. Али, кад је одмакао мало према пећини, рече мачка сама себи:

"Мени је свеједно где сам. Зашто не бих и ја отишла и погледала и видела и удаљила се потом по својој вољи?"

Тако она шмугну, тихо, за дивљим псом, и сакри се, да може све чути.
Када је дивљи пас стигао на улаз у пећину, диже носом суву коњску кожу, и узе мирисати дивљи мирис печене овчетине, а жена, која је посматрала лопатицу, чувши га, насмеја се и рече:

"Ево првог. Дивљи створе из дивљих шума, шта ти би?"

Дивљи пас рече:

"Ој, непријатељице моја и жено мога непријатеља, шта је то што овако добро мирише у дивљим шумама?"

Онда жена дохвати испржену овнову кост, добаци је дивљем псу и рече:

"Дивљи створе из дивљих шума, пробај."

Дивљи пас оглода кост, а била је слађа него ишта што је икада окусио и рече:

"Ој, непријатељице моја и жено непријатеља мога, дај ми још."

Жена рече:

"Дивљи створе из дивљих шума, помози моме мужу да лови по дану и чувај ову пећину по ноћи, а ја ћу ти давати колико год ти је потребно печених костију."

"Ах", уздахну мачка слушајући. "То је јако паметна жена, али није паметна као ја."

Дивљи пас се ушуња у пећину, положи главу жени на крило и рече:

"Ој, пријатељице моја и жено пријатеља мога, помагаћу твом мужу да лови по дану, а ноћу ћу чувати вашу пећину."

"Ах", уздахну мачка. "То је баш луд пас." И она се врати у мокре дивље шуме, машући дивљим репом и шетајући својим дивљим путем. Али, никоме ништа не рече.
Када се човек пробудио, запита:

"Шта ће тај дивљи пас овде?" А жена му одговори:

"Њему није више име дивљи пас, него први пријатељ, јер он ће нам бити пријатељ на све вјеки вјеков. Поведи га када пођеш у лов."

Сутрадан, насече жена велику прегршт зелене, свеже траве са влажних ливада, осуши је крај ватре, да мирише као сено тек покошено, седе на улаз у пећину, узе плести улар од коњске коже, погледа овнову лопатицу - велику широку лопатицу - и учини чаролију. Учини другу чаролију на свету. Напољу у дивљим шумама све се дивље животиње чуде, шта је с дивљим псом, а напослетку топну дивљи коњ ногом и рече:

"Отићи ћу и погледати зашто се дивљи пас није вратио. Мачко, ходи са мном."

"Нећу!" одговори мачка. "Ја сам дивља мачка која шета сама и свеједно ми је куда. Нећу да идем." Али, ипак пође за дивљим коњем, тихо, сасвим тихо, и сакри се, да све чује.
Кад је жена чула дивљег коња како рже и спотиче се о своју дугу гриву, насмеја се и рече:

"Ево другога. Дивљи створе из дивљих шума, шта ти би?"

Дивљи коњ рече:

"Ој, непријатељице моја и жено непријатеља мога, где је дивљи пас?"

Жена се насмеје, дохвати лопатицу, погледа је и рече:

"Дивљи створе из дивљих шума, ти ниси дошао амо ради дивљег пса, него овој доброј трави за вољу."

А дивљи коњ топчући и спотичући се о своју дугу гриву рече:

"Истина је; дај ми да једем."

Жена рече:

"Дивљи створе из дивљих шума, пригни дивљу главу и носи шта ти ја дајем, па ћеш ту дивну траву јести три пута на дан."

"Ах", уздахну мачка слушајући. "То је баш мудра жена, али није тако мудра као ја."

Дивљи коњ пригну дивљу главу, жена му натаче улар уплетен од коже, а дивљи коњ дахне жени на ноге и рече:

"Ој, господарице моја и жено господара мога, служићу ти овој дивној трави за вољу."

"Ах", уздахну мачка. "То је баш луцкаст коњ." И она се врати у мокре дивље шуме, машући дивљим репом и идући својим дивљим путем. Али, никоме ништа не рече.
Када се човек и пас вратише из лова, рече човек:

"Шта ради дивљи коњ овде?"

А жена рече:

"Није њему више име дивљи коњ, него први слуга, јер он ће нас носити с једног места на друго на вјеки вјеков. Јаши на њему када будеш ишао у лов."

Ујутру, пошла ка пећини дивља крава, па дигла у вис дивљу своју главу, да јој дивљи рогови не би запињали по дивљем дрвећу, а за њом кренула мачка и сакрила се исто онако као и пре; и све се збило онако, као и пре; и мачка рекла исто оно, а кад је дивља крава обећала да ће жени давати млеко у замену за дивну траву, вратила се мачка у мокре дивље шуме, машући дивљим репом и идући својим дивљим путем исто онако као и пре. Али, није казивала никоме ништа. А кад се човек и коњ и пас вратише из лова и запиташе исто, као и пре, рече жена:

"Није њој више име дивља крава, него даватељица добре хране. Она ће нам давати топло млеко на вјеки вјеков, а ја ћу се бринути за њу, док сте у лову ти, први пријатељ и први слуга."

Сутрадан је мачка осматрала неће ли још који дивљи створ отићи ка пећини, али ниједан се није појавио из мокрих дивљих шума, па се мачка шетала сама; и видела она жену како музе краву, видела светло од ватре и нањушила мирис топлог белог млека.
Рећи ће мачка:

"Ој, непријатељице моја и жено непријатеља мога, где је дивља крава?"
Жена се насмеје и одговори:

"Дивљи створе из дивљих шума, врати се опет у шуме, јер ја сам сплела косу и склонила сам чаробну лопатицу пошто нам нису потребни више никакви пријатељи ни слуге у нашој пећини."

Мачка рече:

"Ја нисам пријатељ и ја нисам слуга. Ја сам мачка која се шета сама, и желим да уђем у вашу пећину."

Жена рече:

"Зашто онда ниси дошла с првим пријатељем прве ноћи?"

Мачка се јако разљути и рече:

"Је ли дивљи пас причао о мени?"

Онда се жена насмеје и рече:

"Ти си мачка што се шета сама, и свеједно ти је куда. Ти ниси пријатељ и ниси слуга. Сама си то рекла. Одлази и шетај се сама куда год ти је воља."

Мачка се направи као да се ражалостила, и рече:

"Зар не смем никада доћи у пећину? Зар не смем никада седети уз топлу ватру? Зар не смем никада пити топло млеко? Ти си јако мудра и јако лепа. Не би требало да будеш окрутна према мачки."

Жена рече:

"Знам да сам била мудра, али нисам знала да сам лепа. Направићу, дакле, уговор са тобом. Ако икад изрекнем једну реч теби у похвалу, смеш ући у пећину."

"А ако изрекнеш мени у похвалу две речи?" запита мачка.

"Нећу никада", одговори жена, "али ако теби у похвалу изрекнем две речи, смеш да седиш у пећини уз ватру."

"А ако изрекнеш три речи?" запита мачка.

"Нећу никада", одговори жена,  "али, ако теби у похвалу изрекнем три речи, смеш да пијеш топло бело млеко три пута на дан на вјеки вјеков."

Онда се мачка згрби и рече:

"Нека дакле завеса на улазу у пећину, и вода позади у пећини, и лонац са млеком што стоји до ватре памте шта ми је рекла непријатељица моја и жена мога непријатеља."

 И она оде мокрим дивљим шумама, машући дивљим репом и шетајући својим дивљим путем. Увече, када се човек и коњ и пас вратише из лова кући, жена им не рече ништа о уговору што га је склопила са мачком, јер се бојала да им неће бити по вољи.
Мачка је отишла далеко, далеко и сакрила се у мокрим дивљим шумама на свом дивљем путу на дуго време, тако да ју је жена сасвим заборавила. Једини је шишмиш, мали шишмиш, што у пећини виси наглавце, знао где се мачка сакрила; и свако је вече летео ка мачки и јављао јој шта се збива.
 Једно вече рече шишмиш:

"Има у пећини беба. Нова је и румена и дебела и мала, а жена је јако воли."

"Хм", рече мачка, слушајући, "али шта воли беба?"

"Она воли што је меко и што јој угађа", одговори шишмиш. "Воли да држи у рукама топле ствари кад легне да спава. Воли да се играју с њом. Све то она воли."

"Аха", рече мачка, "онда је куцнуо мој час."

Те ноћи, пође мачка по мокрим дивљим шумама и сакри се близу пећине све до јутра, када човек и пас и коњ одоше у лов. Жена се изјутра даде на посао и кување, а беба плаче и смета јој. Однесе онда она бебу пред пећину и даде јој шаку шљунка, да се игра са њим. Али, беба, свеједно, плаче. Онда мачка испружи своју меку шапу и помилије бебу по образу, а беба загугуче; мачка јој се очеше о колено и заголица је репом испод буцмасте брадице, и беба се насмеје; а жена зачује бебу и насмеши се. Онда рече шишмиш, мали шишмиш, што на улазу у пећину виси наглавце:

"Ој, домаћице моја и жено мојега домаћина и мајко домаћинова сина, један дивљи створ из дивљих шума игра се прелепо с твојом бебом."

"Благословен био дивљи створ, који год био", рече жена усправљајући се, "јер јутрос сам ја била вредна, а он ми је направио услугу."

У тај исти час и трен, љубимче мој, трес! - спала завеса од суве коњске коже, шта прекрива улаз у пећину и реп виси са ње, јер се сетила уговора што га је жена склопила са мачком; а кад је жена пришла да дигне завесу, гледа и види - мачка сасвим мирно седи у пећини.

"Ој, непријтељице моја и жено непријатеља мога и мајко мојега непријатеља", рече мачка, "ја сам то; јер ти си изрекла једну реч у моју похвалу и сад смем да седим у пећини на вјеки вјеков. Али, ја сам и даље мачка, која се шета сама и свако ми је место по вољи."
Жена се јако расрди, чврсто стисну усне, дохвати своју преслицу и започне прести. Али, беба се узнемирила, и жена није могла да је умири, а ова се бацака и топће, сва поцрнела у лицу.

"Ој, непријатељице моја и жено мога непријатеља и мајко мојег непријатеља", рече мачка, "узми колут пређе што је предеш и свежи је за вретено и повуци по поду, а ја ћу ти показати чаролију, од које ће се твоја беба насмејати исто овако гласно како сада плаче."

"Урадићу тако", рече жена, "јер не знам ни шта ћу ни како ћу; али ти се нећу за то захваљивати."

И она направи лопту и свеже је за мало вретено и потегне је по поду а мачка потрчи за лоптом, па је тапка шапама, премеће се преко главе, баца је иза себе, пројурује је између задњих ногу и прави се да ју је изгубила, а онда је опет шчепа, тако да се беба смејала исто онако гласно како је до малопре плакала, па пузи за мачком и цичи за њом, све док се није уморила и легла да спава с мачком у наручју.

"Сада ћу да запевам беби песму која ће је држати успаваном један сат", рече мачка. И узе да преде гласно па тихо, тихо па гласно, све док беба није чврсто заспала. Жена се смешкала гледајући њих двоје, те рече:

"То си дивно учинила. Заиста си јако мудра, мачко."

У тај исти час и трен, љубимче мој, хук! - дим од ватре што гори позади, дубље у пећини, сукну као облак од врха на доле, јер се сетио уговора што га је жена склопила са мачком; а када се разишао дим - гледај и памти - мачка сасвим мирно седи уз ватру.

"Ој, непријатељице моја и жено мога непријатеља и мајко мојег непријатеља", рече мачка, "ја сам ту јер си ти изрекла и други пут мени похвалу и сада смем да седим уз топлу ватру позади у пећини на вјеки вјеков. Али, ја сам и даље мачка која се шета сам, кудгод ми је воља."

Онда се жена јако расрди, спусти своју косу, баци у ватру дрва, дохвати широку овнову лопатицу и започне чаролију која ће је очувати да не изрекне трећу реч мачки у похвалу. Није то била певана чаролија, љубимче мој, него је то била тиха чаролија; и мало-помало, пећина се утишала толико, да се малецки мишић ишуњао из угла и потрчао подом.

"Ој, непријатељице моја и жено мога непријатеља и мајко мога непријатеља", рече мачка, "је ли тај мали миш од твоје чаролије?"

"Ху! Богме није!" рече жена, баци лопатицу и скочи на столичицу крај ватре и сплете брже косу у вис, да се не би по њој попео миш.

"Хм", рече мачка, вребајући, "онда ми неће нашкодити тај миш, ако га поједем?"

"Неће", одговори жена, плетући косу, "поједи га брже и ја ћу ти заувек бити захвална."

Мачка скочи и зграби мишића, а жена рече:

"Сто пута ти хвала. Ни први пријатељ не хвата мишиће тако брзо као што си га ухватила ти. Ти си стварно јако спретна."

У тај исти час и трен, љубимче мој, крк! - распуче се надвоје лонац са млеком који је стајао крај ватре, јер се сетио уговора што га је жена склопила с мачком; а кад је жена скочила са столичице, - гледај и памти! - мачка лапће топло бело млеко, што је у једној крхотини од лонца остало.

"Ој, непријатељице моја и жено непријатеља мога и мајко мојега непријатеља", рече мачка, "ја сам то: јер ти си рекла три пута похвалу за мене и сада смем да пијем топло бело млеко три пута на дан на вјеки вјеков. Али, ја сам и даље мачка која се шета сама, куд год воли."

Онда се жена насмеје и положи пред мачку тањирић топлог белог млека и рече:

"Ој, мачко, ти си вешта као човек, али, памти да твој уговор није склопљен са човеком или псом, те ја не знам шта ће они учинити када се врате кући."

"Шта ја марим за то?" рече мачка. "Када ја имам своје место у пећини крај ватре и три пута на дан своје топло бело млеко, није мене брига шта ће учинити човек или пас."

Увече, када се у пећину вратише човек и пас, исприча им жена о својој погодби и уговору, а мачка је за то време седела крај ватре и смешкала се. Онда рече човек:

"Јесте, али она није склопила уговор са мном нити са свим правим људима након мене." Онда он изује обе кожне чизме и дохвати своју малу камену секиру (то је троје) и донесе комад дрвета и повећи камен (то је све скупа пет) поређа то и рече:

"Сада ћемо ми да склапамо уговор. Ако не будеш хватала мишеве на вјеки вјеков док будеш у пећини, бацићу на тебе ових пет ствари кадгод те видим и тако ће радити сваки прави човек после мене."

"Ах", рече жена слушајући, "то је јако вешта мачка, али није тако вешта као мој муж."

Мачка погледа добро тих пет ствари (а биле су баш незгодне) и рече:

"Док будем у пећини, ловићу мишеве на вјеки вјеков; али, ја сам и даље мачка која шета сама кудгод ме је воља."

"Нећеш, кад сам ја у близини", рече човек. "Да ниси рекла ово на крају уклонио бих све те ствари заувек; али од сада ћу бацати на тебе обе моје чизме и моју малу камену секиру (то је троје) кад год те видим. И тако ће чинити сваки прави човек након мене."

Онда рече пас:

"Сачекајте тренутак. Није она склопила уговор са мном нити са свим правим псима након мене." И он искези зубе и рече:

"Ако не будеш љубазна с бебом док сам ја у пећини, на вјеки вјеков хватаћу те док те не ухватим, а када те ухватим ја ћу те ујести. И тако ће чинити сви прави пси након мене."

"Ах", рече жена слушајући " то је јако мудра мачка, али није тако мудра као пас."

Мачка преброја зубе псу (а било их је много и били су шиљати) и рече:

"Бићу љубазна с бебом када сам у пећини докле год ме она не буде прејако вукла за реп, на вјеки вјеков. Али, ја сам и даље мачка која се шета сама куда код јој је воља."

"Нећеш када сам ја у близини", рече пас. "Да ниси рекла ово на крају ја бих заћутао заувек, али сада ћу ја тебе витлати на дрво када год те видим. И тако ће чинити сви прави пси након мене."

Онда човек баци на мачку обе чизме и малу камену секиру (то је троје), мачка појури из пећине и пас је потера на дрво; и од оног дана све до данашњег, љубимче мој, од петорице правих људи тројица ће бацити свашта на мачку кад год је виде, а сваки ће је прави пас потерати на дрво. Али, и мачка се држи свог дела уговора. Тамани мишеве и умиљата је са бебом, кад год је код куће, докле год је не повуче прејако за реп. Али, ипак, понекад, када изађе месец и наступи ноћ, она постаје мачка, која се шета сама куд год јој је воља. Тих ноћи она одлази у влажне дивље шуме, или на влажно дивље дрвеће, или на влажне дивље кровове, те маше својим дивљим репом и шета својим дивљим путем сасвим сама.

  Радјард Киплинг 
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________