ПЛЕС ПО ЖИЦАМА
Прешли смо ивицу амбиса
бежећи од ништавила,
неподношљиве празнине
и неких страних,
чудних погледа.
Не окренувши се
загазих у
мекоћу твојих
додира
и препуштам се
роси твојих зеница
које ме купају
слаповима нежности,
дуго и тихо.
Са ивице страха
вратиш ме
раскошном мелодијом
свог бића
којом хиташ у
сусрет
мојим узбурканим
трептајима.
Нестрпљиво,
снено,
чежњиво,
гладно,
заборављеним тоновима,
постајеш
неосетно виртуоз бескраја.
|
¤
САКРИТИ БУРУ
Како сам лако рекла
да свеједно ми је
и да је боље тако,
да свако свој пут има
и различитости нас деле…
Теби или себи,
сада више не знам
коме изрекох
и кога сам тиме
уопште хтела да смирим?
Тако сам силно желела
да делујем храбро и јако,
да глас ми не задрхти
и не зацакле се очи у мраку.
Хтела сам, да ништа не ода
буру крвотока
али одаше ме трептаји ока,
несташни брзаци мојих речи
и хитар окрет на прстима.
У дану у коме схватих
да ништа више није исто,
пожелех да исто се врати,
чак и оно
што ми је сметало до јуче.
У вихору и галопу живота
не осврнух се,
него журећи да ухватим зрак,
ошинух бичем,
који због ветра,
опече ме снажно.
И бриди сада
а у рани својој и твоја боли јако.
Заробљен у окове
својих мисли,
човек најтеже хода.
Од облака туге
не види зраке,
чекајући да их осмех врати.
|
¤
***
Хоћу да отерам
онај трен када недостајеш ми;
све оне трнце, мраве и бубице које си послао
да под кожом ме на тебе сете.
И пахуље ситне што топе се у праменовима косе
које си љубоморно чувао само за себе.
Чак ме и зрак сунца подсети на одсјај у твом оку
где сам кристално јасно први пут угледала
најлепшу себе.
У кишним капима пронађем траг
неких нестварно божанских стисака који и
облаке учине невидљивим.
Скупљајући листове календара са пода
који су ми некако промакли,
сетим се како морам да проверим и подесим часовник,
јер ветар сада само саучеснички враћа казаљке
у твом правцу.
|
| ¤
ЖАР НА ДЛАНУ
Ниси хтео или смео
да спасеш ме од себе саме,
из огња
који твој поглед рађа?
Разнесе нас пламен
сопствене ватре
у неке висине,
да у жару још стопала горе.
Сад боли где сам пољубљена
и где нисам.
Жари и кожа, али од суше,
навикла на непресушну реку
усана твојих.
Неке чудне и стране кише
само се немо сливају
не остављајући капи,
ни трага у порама.
Развукли смо дугу
под небеским сводом
предугу,
да од умора
и стопала и очи боле.
Заборависмо од ватре,
да испод дуге
тешко је заједно проћи,
ако останемо чувари
њених крајева.
|
¤
ВАЈАР
Вребаш ми деране
звук потпетица
и цурење пешчаника,
да ништа претвориш у танано нешто.
Кротиш дрхтаје мојих слабина,
да би се од ловца
претворио у ловину
чежњиве пути.
Заробиш поглед
који је силно хтео
да буде ничији,
пустивши ме да
будем слатко своја.
Слободом коју си ми дао,
претворио си ме
у своју робињу
и чувара твојих жеља,
до којих чудесном пречицом стижем.
Погледом
као ласом,
на површину извучеш
и отмеш,
задњу мрву
путене чедности
и извајаш своју богињу греха.
|
КРАДЉИВАЦ СНОВА
Ти знаш где
су границе
мог сазвежђа.
Пратиш све тагове
неухватљивих путања
у моје снове.
Гипким покретом пантера
ловиш ми мисли
и знаш да вештином скулптора
на мојој кожи
извајаш жељу.
Нежношћу антиквара
љубоморно чуваш
титрај усана и ока
само за себе,
чудесно дуго!
Волим у теби
страст великог трагача
за скривеним благом
и жудњу која не престаје
када га пронађе!
|
|
