Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________14_
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
 Гротескност ликова Миодрага Булатовића 
Приказ романа Црвени петао лети према небу

 




Пише: Сања Живковић

¤

У роману Црвени петао лети према небу, објављеном 1959. године, до изражаја долазе неке од основних особина поетике Миодрага Булатовића: помакнута слика света према мрачном и морбидном, истовремена гротескност и трагичност ликова, реализам који клизи према фантастичном, снажан темпераментан стил без смисла за самоконтролу. Оно што се посебно издваја јесте гротескност ликова и слика које се формирају око њих, али и у њиховој свести. У Булатовићевом роману Црвени петао лети према небу сви ликови се могу условно поделити на неименоване, који нису од великог значаја за саму радњу али појачавају гротескност одређених ситуација, и на именоване: луда Мара, Илија, Мухарем, Петар, Јован, Срећко, Исмет, Иванка, Анђелија, Мркоје, Кајица. За ове две групе ликова заједничка је њихова гротескност која у роману добија функције: интензивног осликавања стварности, емоција и радње, издвајања појединих животних ситуација и наглашавања човекове природе. Такође, у оквиру неименованих ликова јављају се гротескни прикази општих симбола, као што су ђаво, петао и река, док се код  именованих ликова могу успоставити паралеле у односима: Мара-Мухарем, Петар-Јован, Срећко-Исмет, које су у вези са гротескним уобличавањем фигура Маре, Мухарема, Петра, Јована, Срећка, Исмета. На основу односа који се успостављају између ликова, у Булатовићевом роману може се закључити да ликови зависе једни од других.

Марин лик појављује се у сваком одељку романа те остварује односе са свим ликовима. Мара  је приказана као боса, полунага, чупава млада жена са црним коврџама и плачним очима; као чудовиште од костију, меса и коже коју треба што је могуће више разапети из чега се може наслутити да она није обичан лик и да се у много чему може поредити са ликом Игоовог Квазимода. Попут њега, она без обзира на све што јој се дешава жели да изгради оптимистичну слику света: Замислила сам, рече опет себи, све сам замислила. И лепо је. На све стране је мир. Људи се одједном продобрили и неће једни другима очи да ваде. Идеалан свет за Мару је небо које јој изгледа као бела рада, царево око или паук. Асоцијације које у Мари изазива поглед на небо дате су градацијски. Називи цветова (бела рада, царево око) су дводелни и скривају следећу симболику: бела боја је боја прелаза, док је „око“ симбол божанске спознаје. С обзиром на симболику „белог“ и „ока“ може се закључити да је Марино биће, након што је напаствована, дошло до границе божанске спознаје. Ако укључимо и симболику паука који је симбол пакости и злобе, онда можемо закључити да је поред божанске спознаје на небу Мара спознала и злобу. Злоба и божанско у споју дају гротескну слику Мариног доживљавања света. У моментима после напаствовања она не осећа глад, већ почиње плакати иако не зна разлог својих суза. Према онима који су је злостављали и понизили на најгори начин Мара је милостива. У делу „Јаде мој“ необичност њеног лика доживеће кулминацију. Слика ужаса који јој се дешава пренеће се на слику природе, па ће у току злостављања ослушкивати шум воде из ког ће се у њеној свести формирати гротескни лик реке: То је велика аждаја. Река има и врат који је срастао с трупом. Глава јој широка, затупаста и рогата. На челу има круну од пене и горобиља, које вечито носи све до ушћа. Сад зева, и примичући се, лиже јој табане језиком од муља и наноса...

...дуга је то аждаја, оседлана... газе по њој ђаволи и некаква чуда којима не зна имена... водена аждаја има мутне, велике очи, без зуба је, али зато има предуг језик. У приказу реке налазимо обрнуту симболику речног тока. Наиме, узводно протицање реке симболизује повратак божанском, док у наведеном примеру уместо божанском приказу реке тече ка обнаженој Мари, што би заправо био спој неспојивог, тј. гротескни елемент који у склопу са другим елементима формира гротескну слику. Поред ове слике, у Мариној свести формирају се искривљене слике четворице напасника који су је злостављали без милости. Наиме, Мара их види као анђеле румених и насмејаних лица, али несрећне и јадне. Анђеоска представа коју злостављена жена формира у свести о људима који је  малтретирају сугерише на ненормалност и несклад. Марин лик окарактерисан придевом „луд“ проговара општим језиком намучених и гладних. „Луда Мара“ сагледава сву тескобу света, јад ништавних људи које забавља њена патња, Илијину кривицу и Мухаремову доброту. Да је читав Марин свет искривљен, а опет и најближи стварности, сведочи и њено сагледавање Мухарема у лику ђавола који ће се преобратити чим му прва зла мисао омили срце: Показаше му се козје уши, никоше му рогови и реп, руке му заменише крилца, а нос црвеномодра израслина. На раменима шареног ђавола стоји петао и млати крилима од пламена. Рађање овог гротескног лика изазвало је наредну гротескну сцену, у којој се Марин лик нашао у потпуној тами, на ивици провалије са бркатим анђелима који је могу повући још дубље. Бркати анђели су и сами гротескна представа. Доказ оваквом тврђењу налази се у чињеници да анђели симболизују посреднике између Бога и света, који се често приказују као деца, док се у Мариној свести појављују са брковима у моменту њеног најјачег злостављања. Ако повежемо појаву бркатих анђела са представом неба које поприма облик болесног паука у делу „Маслачак и почетак“, могли бисмо закључити да се гротескне представе које Мара формира у својој свести крећу од божанског до демонског, тј. од беле раде, царевог ока, реке до болесног паука и бркатих анђела.

Однос Маре и Мухарема базира се на чињеници да су обоје несхваћене креатуре чији живот одређују други. То ће изнети и сама Мара у једном моменту: Понекад ми се чини да смо исте крви, и да нас је подојила иста сиса. Јесте, ми смо браћа... заједно нас и муче - мене боле твоје а тебе моје ране. Теби се отац не зна. А ја не знам ни мајка ко ми је била. Отхранили су нас и подигли исти људи, баш ови који нас данас муче. Зато они и имају право на нас, и зато им се ми не противимо  много. Марин и Мухаремов однос може послужити као иницијатива за даље истраживање другог гротескног лика – Мухарема, чији физички изглед је дат преко одраза на прозорском окну. Мухаремов одраз нам указује на самоспознају, али и извесну искривљеност слике погнутог, скамењеног, танког и пљоснатот човека дуге кошчате главе са зализаном и црном косом, који је јако везан за црвеног петла. Док Јованов и Петров петао постоји само у њиховим мислима и сновима, Мухаремов петао је жив. Ипак, да није реч о обичном петлу, указује управо однос Мухарема према њему и  њихова узајамна повезаност. Однос петла и кокошке отвара однос Иванке и Мухарема, што указује на нешто искривљено и болесно. Оно што је, можда, узрок овакве везе јесте Мухаремов животињски нагон да додирне Иванку када је први пут види да лежи на пропланку. Наиме, у моменту када силно жели да додирне Иванку у

Мухарему се налази тек наговештај животињског, који ће свој коначни облик добити када додирне тело мртве жене онако како не би требало. Петао отвара и посебну врсту необичног односа између Мухарема и Илије који ће се тек при крају романа расветлити. С обзиром на то да се црвени петао појављује са Мухаремом пред Илијом у моменту Мухаремовог повратка након неколико година лутања, могло би се посумњати да су се понос и достојанство из Мухарема преселили управо у црвеног петла. Без обзира на мучење које трпи од Илије још од момента када га је постидео, Мухарем гаји према њему осећање блажене  покорности. Чак и у моменту када старац пуца на њега он га не криви,  већ му се и захваљује у себи. Захваљивање Илији, који је његов „мучитељ“, повезује га са Маром, која је благонаклона према онима који је муче: Како си добар што си промашио, стари мој... како си златан. Хајде још пуцај... пуцај, само пази да мене не погодиш. Онда ћемо те нас двојица више волети. Поптпуно необјашњиво Мухарем своју наклоност према Илији развија дотле да жели да му љуби широка и прашњава стопала, али се пољубац зауставља на старчевим шакама: Мухаремове усне упише се у човекову канџасту шаку. Плакало му се. Волео је крупног, маљавог и осорног старца. Љубио је његову тврду и слану шаку, и осећао како му телом струји слатка и боцкава топлина; љубио ју је све док се она није искренула и узела положај руке која проси. Управо цитирани пример показује промену положаја како Мухарема тако и Илије. Илијина рука која је тукла Мухарема ставила се у положај прошења, што би се уједно могло протумачити и као гротескност. Мухарем  у најтежим тренуцима мисли на свог газду и са њим одржава неку врсту телепатског дијалога. Пуцај само пази да мене не погодиш. Онда ћемо те нас двојица више волети... Смеју нам се, Мухаремице, рече старац у себи. Видиш, исмејавају нас. Желе да те убијем. А ја то не могу. Из овог и њему сличних телепатских дијалога се види да Мухарем и Илија одржавају два различита паралелна односа. Један однос, тј. однос мучитеља и мученог одржвају у стварности, док однос оца и сина одржавају у свести.

У даљем току романа Црвени петао лети према небу градацијом долазимо до потпуне деградације Мухаремовог лика. Наиме, у делу „Младожења побеже“ Мухарем је толико уништен да допушта да га прегази крдо животиња. Ипак, све то време уз њега је петао и то је оно што му је битно. У моменту када Мркоје жели да му узме петла, Мухарем га вешто скрива, али не задуго.  Булатовић формира гротескну сцену немоћи и болести човека који жели да заштити своје: Кидао се крај плота, и превртао тако страшно да се Мркоју чинило да је у њ ушао неки ђаво; одскако је од земље, заривао лице у суву траву, у земљу, у дебелу прашину, пазећи при том да не озледи, открије или испусти из загрљаја петла. По одузимању петла Мухарем као да губи суштину свог постојања и понос. Он постаје креатура без суштине, лутка. Његово тело предаје се маси која га баца и поиграва се њим као са крпеном лутком. Кулминација гротескности огледа се у потпуном пребацивању гледишта и зумирања Мухаремове главе: Пловила је над уклобучаном светином Мухаремова глава са залеђеним осмехом праштања, с малим грчем бола око усана; пловила  и

љуљала се, падајући некуд, потањајући и израњајући поново, псећи искежена, изгребана и крвава, са преласком на труп: Ширио је своје танке руке, млатаро њима као недотучена врана крилима, једва одржавајући равнотежу; леђа су му се гола показивала, пршљенови кичме остварали на танкој кожи; ноге су му изгажене штрчале изнад гомиле црвених глава, док му је лаки труп тела падао некуд доле... Гротескна слика Мухаремове животиње започиње у моменту када Мркоје напија петла, а достиже врхунац  када прима метке: Петао закукурика неартикулисано и у косом лету нађе се на стогу сена... на тренутак се заустасви тек толико да види ко му се то смеје, и ко за њим просипа ватру и олово... када петао заклони сунце, Мухарем виде како црвена светлост обли лица свадбара. Руменило се и небо. Крв се из црвене тачке точила... пурпурно перје летело је на све стране, и било га је тако много да никог око себе није могао да препозна, људи су се од њега бранили, али их је оно засипало и покривало... Ватроноша. У тренутку петловог уздизања на небо Булатовић Мухарема приказује као човека који верује у свој и петлов коначан спас на небу, док су свадбари посматрачи који не могу видети даље од стварности. Колективни лик масе која садржи мушкобањасте жене, људескаре и кепеце доведен је до границе ужасног, што се види из њиховог наслађивања мучењима и то најпре Мухарема, а затим и беспомоћног петла. Они би се стога могли видети као крвожедници који униште предмет забаве, а потом се умире док се не појави нови.

Мухарем је доведен до друге крајности. Губећи свест последњи пут га је упоређивао са змајем из прича и бајки... Више ништа није знао. Чак ни да зубима гризе земљу. Након уништења петла кога је бодрио Мухарем се спушта на ниво животиње. Овим поступком Булатовић доводи гротескност свог лика до границе трагичности људске судбине. Нова нелогичност оцртава се у чињеници да је Мухарему стало до мишљења других, и једино што жели јесте да постане човек. Његов лик се доводи до трагикомичности у моментима када тражи да га казне јер је тако нешто и заслужио, али моли да се то учини далеко од светине која се окупила: Згрешио сам толико да заслужујем најгору казну. Уши ми одвалите с лобање, нос ми срубите, очи ми ископајте. Јер сам крив, јер сам покварио данашње весеље, старца Илију због мене је лупила кап, и ко зна шта ће се са осталима десити.

Ликови Мухарема и Маре могу се повезати са ликом старца Илије, који преалзи пут од убице своје жене, суровог газде и мучитеља до пониженог старца. Растрзан између улоге Мухаремовог оца и Мухаремовог газде, сам од себе начиниће неспособну креатуру у чијим очима се формирају гротескне представе свадбара па и самог Мухарема. Илија изједначава осећај на свадбама са осећајем на сахранама: Гребла му је по мозгу крештава и неуједначена свадбарска песма... гнушао се свадбарских неукусних и одвратних песама; избегавао је такве скупове, жалбе и парастосе, јер је знао да неће моћи да се одбрани од ракије и огавне сете која је за њом долазила. Осећај сете је утицао на формирање гротескне слике свадбе, свадбара али и гонича стоке на оближњем путу. Сви ликови око Илије имали су застрашујући 

 изглед. Мушкарци, који су гонили стоку  губили су људски облик, те су попут инсеката пливали у метежу и густом вихору...падали су, котрљали се, дубили на глави, рашиирених ногу и руку само желећи да се спасу. Свадбари су га пратили, милели, бауљали четвороношке, шапутали. Илијино гротескно поимање света узрок је његове свесности о сопственој некадашњој моћи која је сада доведена у питање пред Мухаремом. Треба на поменути и да је Илијина моћ проблематизована, јер се она до краја Булатовићевог романа губи и то не пред себи равном силом, већ пред сином који је слуга, тј. пред Мухаремом. Чињеница да се Илијина моћ губи пред статусно и физички слабијим, али крвно најјачим „противником“ доводи нас до закључка да је Илијина снага немоћна пред крвним законима.

У роману се у вези са Мухаремом јавља и Кајица, чији лик је често приказан са елементом рибе. Наиме, његов осмех и поглед се неретко једначе са рибљим. Ипак, ако се осврнемо на симболику рибе како у хришћанској тако и у другим религијама уочићемо повезаност међусобно неспојивих ствари. Кајица у себи нема елементе божанског ни светог. Међутим, наговештаји духовности јављају се у моменту када се он гади будућег односа са женом док гледа обљубљивање луде Маре, што је у тоталном сукобу са његовом жељом да се уздигне над осталима и постане виши и бољи од њих. Кајичина тежња ка власти у другима буди подсмех и забаву, али он то не види. Потпуно немотивисано Кајица постаје лопов, краде новчаник и то га толико одушевљава да одлучује да остане лопов доживотно. Тај поступак ће га поново претворити у човека од тридесет година, који је прешао у једном дану пут од зеленог, ситног дечакам незаинтересованог за свадбу, до лопова.

Две скитнице које не знају ништа друго сем да се досађују и прате догађаје око себе су ликови на међи живота и смрти. Кроз цео роман они се налазе између догађаја који симболизују почетак и крај живота, те са једне стране виде две прилике које носе леш, а са друге свадбаре. Осим што се око њих формирају чудесне слике и на њима се уочавају необичности и демонски елементи. Наиме, Јован је низак, рошав, има браду и бабураст нос, док је Петар дугоног, лепих очију, изрованог лица и модрих усана. Јован се смеје кад год види погреб, али сада слути неку несрећу. У Петровој и Јовановој глави се формира гротескна слика младе: Велика јој глава личи на неку чудну земљану посуду. Црне јој се велике и помало косе очи, греје је сунце, топе се помаде, боје и уља којима су јој намазали круте образе, набубреле усне, дуги врат и црне и дебеле плетенице. У моментима доколице док се око њих одвија живот, Петар и Јован расправљају о наизглед бесмисленим стварима као што су мрзовољност и лењост. Тако један од њих изговара да не би померио ноге по цену да их изгуби, јер га напросто мрзи, а није их померио ни неки човек који је био толико лењ да му је остајање без ногу било добродошло. Ипак, та два лењивца у одељку „Дивља крушка и срце“ добијају нове димензије и управо они расправљају о томе шта би то могло бити срце. То се уједно коси са свиме што су до тада преживели и њихов дијалог добија призвук мудрости и озбиљности. У њиховим свестима формира се гротескна слика сунца као маслачка и срца као петла. Њихов петао  у сну је заједнички, тј. њихово срце у сну је једно. Петар и Јован у сну проживљавају оно што Мухарем доживљава на јави, што нас наводи на повезаност ових ликова кроз гротескну доживљеност свадбара и петла. Бесмисао њиховог постојања 

 уочава се на самом крају романа када се Петар пита где се налази и шта је то под њим и над њим, где налазимо превођење малопређашњег смисла у бесмисао. Две наизглед обичне скитнице на крају романа на чудесан начин постају свесне свог бесмисла и то доводи до ужасних слика. Одбацивши ружног бога и његову светлост, Петар остаје са својим уморним и очерупаним петлом крвавих очију у срцу, са жалом што је човек. Кости и месо крај пута у Јовану и Петру изазивају жељу за храном, али не оном која је намењена човеку, већ за  оном која је њихова сопствена кожа и њихово сопствено месо. Морбидни опис Петровог оглодавања Јованових костију дат је кроз њихов дијалог: Почећу од главе, срцкаћу је као лешник, затим ћу појести руке... нећеш имати чиме да просиш и чиниш друге гадости... затим на ред долазе плећа и ребра... цео труп ћу ти за тили час смазати. Издерем из тебе срце и сву изнутрицу и све то стрпам себи у трбух! И црева, и крв, и све! Све ћу да прождерем, и од тебе неће остати ни трага... а онда ћу ове ноге  да сажваћем. Уместо очекиване згранутости, Јован се сасвим природно наставља на Петров говор молећи га једино да му сачува ноге јер су оне дебели црви који само иду по свету и не чине ништа лоше, што изазива Петра да закључи да је вредно бити човек. Човек је биће које прождире и једе другог човека чинећи му тек по неки уступак уколико је са њим добар.

Последњи гротескни пар јесу Исмет и Срећко, представници две различите вере, што доводи до извесних алогичности. Наиме, Исметова жеља да пије нешто јако као бензин уместо ракије проистекла је из незадовољства и страха од смрти који се јавља сваки пут када неког сахрањују. Иако јавно износи одбрану своје вере, у себи је дубоко незадовољан и завидан према Срећку који је крштен. Сопственим некрштењем оправдава зло које се таложи у њему, вређа Срећка говорећи да му је нос црвен, модар и гадан да га ни пси не би појели. Међутим, и њих двојица при погледу на свадбу и леш поред себе покрећу питање срца. Срећко након навођења Мухаремове руке да додирне леш схвата да је изгубио срце: Не вреди ти више ни да отвараш очи, рече себи Срећко. Изгубио си срце. Малопре је из тебе излетело: имало  је тело змије, крила птице и главу гуштера.  Срце је приказано као гротескно биће са елементима птице, змије и гуштера.

Ликови у роману Црвени петао лети према небу приказани су гротескно, што се  може уочити из њихових међусобних односа, али и кроз њихове индивидуалне представе. Гротескни ликови јављају се у паровима, али и појединачно, и то: када се јаве у паровима заједничким снагама формирају гротескне слике, док се појединачним појављивањима везују за одређене гротескне ситуације или предмете. Извор гротескности код ликова овог романа је различит, односно неким јунацима је гротескност генетска предиспозиција (Мухарем), док су други постали гротескни услед различитих животних околности (Илија). Такође, у Булатовићевом роману јављају се гротескне представе животиња (петао), делова природе (небо) и фантастичних ликова (бркати анђели). Ваља истаћи да су ликови главни за формирање слике помереног света Миодрага Булатовића, а да су други елементи гротрескности само помоћни елементи за грађење тог света.

   Пише: Сања Живковић  

Сања Живковић, рођена је у 1987. у Крагујевцу. Волонтер је у библиотеци „Вук Стефановић Караџић". Посебно се интресује за српску књижевност. Промовише уџбенике издавачке куће "Клет". Организатор је књижевних вечери, бави се писањем поезије и прозе. Коаутор је књиге поезије „ Две стране огледала“, чије је финансирање одобрено од стране Скупштине Града на конкурсу за доделу средстава из буџета града Крагујевца за 2010. годину самосталним уметницима, креативним групама, удружењима и организацијама ради суфинансирања пројеката. Освојила прву награду издавачке куће "Клет" за Најиновативнијег наставника 2011. године. Објавила роман КЊИГА (2013).

https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/
______________________________________________________________