Заборављени песници | Славко Вукосављевић
 Рођен је у Ужицу 1927. године, где је завршио основну школу и гимназију. Студирао је енглески језик у Београду, а бурмански у Рангуну. Бавио се новинарством и био уредник часописа "Полет" и листа "Млада култура". Објавио је збирке песама: Лирика (1949), Шта ти кажеш, Марија (1952), Моја једина младост (1955), Повратак (1976) и Родољубиве песме (1981), Рођендан (1987) и Сабране песме (1987). Интимна поезија Славка Вукосављевића открива песника немира и сумњи јер садржи љубавна треперења и радости, али и осећај пролазности младости и лепоте. Умро је у Београду 2004. године. САМОЋА Самоћа ми је пришла уморан кад клекох пред малим једним цветом на пустом врху планине и кад, чак ни њему, последњу нежност не рекох, а већ сам добро знао шта све у мени гине. Без чуђења сам слушао ћутање свог бега на пропланцима ума у сопственој дивљини. Кô вода, налазећ' себе на обалама свега, био сам ипак невин извор на месечини... Убијах, и горко жалих, све што у мени живи а није плавет неба и тиха једноставност, мада (знао сам давно) људи су – прави и криви, планине – равнодушност, а мора – заборавност. И тако без заборава, без крика, ја сам пао са лицем загњуреним у ствари разоткривене, а тонух неповратно, да нисам то ни знао, у бескрај ничијег неба у бездан туђега мене. Самоћа ми је пришла узалуд кад сам хтео и да изгубим себе и да некога нађем, не слутећ' да никад не бих, чак да сам месец бео, да не бих могао мирно за ова брда да зађем. Без противљења примих цвркут из неких гнезда са разрушеног зида свога последњег храма. Пружен, кô дечја машта, између земље и звезда, био сам везани лопов за стуб туђег срама... У ноћима ми небо падаше на рамена, а ја се њихах кô море и откинути чун, јер ипак ја сам исто што жита пожњевена и девојачке руке пружене кроз месец јун. И тако, већ без ума, судбине бодеж сјајни сâм сам зарио себи у име неке части... А тек у ропцу сам сазнао да више нема тајни, ничег (ах, тако ничег) сем крвотока страсти. ▼▲ РУБ Већ нема ништа у мени што може још да гине. Тражећи некога другог, изгубио сам себе сама, па су ми руке празне кô зраци месечине, а нежност ми је море са пустим обалама. ▼▲ РАСТАНАК Тешко је седети и слушати, а не чути ништа ни отићи. Тешко је чути и отићи, а све без речи. Тешке су речи кад си отишао а не знаш куд. Тешко је питати куд када си чуо а не знаш зашто. Тешко је питати зашто кад треба отићи у себе, из себе или куд? | ▼▲ ПСАЛМИ Она је тај живот, тај корак, то ништа, она је то лудило што се догађа на сну стена, она је тај дивни кљун изнад разбојишта, она је та обична, најобичнија између жена. Она је то мало чудо што небо носи на врху дојке, она је измишљенија од једне власи њене косе, она је тај облик што се мења на планине и на увојке, она је икона коју просјаци и разбојници носе. Она је све што знам, што не знам, што ми се чини. она је мој ход и мали шљунак на мојој стази, она је моје чело, тај усијани камен у прашини, она је моја лепа смрт која ме обилази. Она је ова улица којој куће о моје љубоморе се руше, она је овај град у коме дрвореди од моје милости цвату, она је ова земља коју моје шаке обрнуше, она је омча ваздуха о моме врату. Она је ова тамница, толико пространа а тако тесна, коју затварају моја окрвављена ребра, она је даљина блиска и бистронеизвесна, од меса и од блата, од злата и од сребра. Она је моје време у коме су слеђени моји сати, она је мој дан без светла и моја ноћ без мрака она је ја што зове давног мене да се врати, она је ово нестајање што неће остати без знака. Она овај час у коме више нисам ја већ само она, она је ја који сам био да ме нема више, она је звонар тога огромног и чудноватог звона које се у мени полудело њише. Она је све тешко и све лепо у том звуку, који ми преноси преко гробља, али без моћи да ме спасе, она је ја који сам постао и нестао у јауку, она је то што пада у мене кô стена у таласе. Она је све то и све остало што не постоји око овог вука који је урликом оборио шуме и сад страшан и добар стоји и воли и умире и не разуме. ▼▲ ОДИСЕЈА ▼▲ ПЕСМА Нема је нигде. Те речи нигде нема. Можда никада она чак ни речена није. Можда је једро бело које у капи дана дрема, ил' витки неки чун који се у шуми крије. Можда је то талас на некој мртвој води што, непознат себи, кô празно огледало спава, а веслач мишићави неки тек треба да се роди да небо тамноплаво у језеру заталасава. На путевима мојим тога сусрета није било, мада мртви и живи крај мене без краја газе. Сада размишљам шта сам. Да ли ластино крило ил' можда нека звер, залутала на стазе? |
