http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________4_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin





Заборављени песници | Десимир Благојевић 




www.knjizevnicasopis.com/broj-24/zaboravleni-pesnici-db/Fotografija0738-compressed.jpg?attredirects=0

Десимир Благојевић је рођен 1905. године у Тополи. Ниже разреде гимназије завршио је у Крагујевцу, а више, матуру и Правни факултет у Београду. 

Оставши рано без родитеља, запослио се као административни службеник у београдској железничкој дирекцији, а касније у Уреду осигурања радника. После тога почиње да се бави новинарством што ће остати његово опредељење читавог живота. У редакцијама Времена и Правде уређује културне рубрике, пише чланке, фељтоне и есеје из књижевности и ликовне уметности. Био је један од уредника и сарадниика Рефлекса, Чаше воде, Беле ревије, Књиге другова, Уметности... Објављивао је песме у Српском књижевном гласнику, загребачком Kњижевнику, сарајевском Прегледу, цетињским Записима и другим листовима и часописима.

У време рата радио је као надничар у бившој државној штампарији. После рата враћа се новинарству и поезији. За свој песнички рад добио је више признања и књижевних награда. Уочи рата додељена му је награда Милан Ракић за књигу Три кантате, добио је 1967. године Седмојулску награду Удружења књижевника Србије, а за избор песама Недоходу у походе Змајеву награду 1971. године.

За живота је објавио следеће књиге песама: Шапутања с мостова (1924), Карневал Анђела (1930), Долазак међ цврчке (1955), Три кантате (1956), Птице немилице (1958), Сребрни пливач (1969), и два избора: Земаљска трпеза (1967) и Недоходу у походе (1970).

Умро је у Београду 1983.



ЈУНОША

С моста на мост вилењак чио, 
љубио и где није био;
огњевао кад се и сâм крио;
вилене снени вазда снио;
с моста право у видик 
шапат тио
̶  пригушен крик.

(Шапутања с моста, 1924) 


СУЗА

Блиста суза
испод мореуза,
а кад кане,
у плам гране;
а кад сване, 
и где боли 
ту кап стане,
̶  од бисера, од драгуља,
и од миља,
кога воли – 
благосиља...

Реч вам дајем: 
сад се сјајем 
она гнезди, она љуља
̶  од бисера, од драгуља...

(1947)


РЕКЕ ТЕКУ

Улазиш у дан 
с прстима плавим од мрака. 
Из твојих очију 
истеку шумно зора и сан,
да си с руменим цвећем мисли што се разбуктава,
да ти је на руци узрујана сунчева агава.

Ходаш преко патње са три зрака, 
са три зрака што их пали и скрива 
неувенула дијамантна трава.

Улазиш у дан 
с прстима плавим од мрака.



ТЕБЕ ИШТУ ЛИЦА ТАВНА

Стреловито се стуште
те птице немилице:
од плаве ни́ти суште
шибаху крила баш у лице;
док кљују обноћ, кљују 
хотимице;
док кљују одан, кљују
̶  јатимице:
у понор крвав руше стрелимице,
те птице немилице...

(Птице немилице, 1958)


ДАРИ И УЗДАРЈА

Дах по дах
у свет слах
̶   свет мени
о јесени
прах на прах:
што и сам
љубљах, звах.
Сад ме страх
дах по дах
о јесени
сени
ја да дам...

Кам по кам
беше плам:
дах по дах
свет мени
камени...

Сад сам прах,
и ја звах
свод сени:
добродошао дах
успомени,
и теби и мени!

(1947)