Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад _6_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Роман у наставцима | Ђуро Маричић
Крајишка трилогија - Дјечак са сунчаних брда

После успеха који је постигаo с романом Генијални пас Сити, Ђуро Маричић је написао и спремио за објављивање Крајишку трилогију. Од овог броја, Суштина поетике ће у наставцима објавити први роман из те трилогије – Дјечак са сунчаних брда. Хвала аутору на поверењу.

Уредништво

7. ДЈЕДА ТОМА

С друге стране Колишта, високог брда са три врха, које одваја села, брдовите Хашане и у котлину равнице залегло убаво Потлакиње, на другој заравни брда, испод Трећег вршића, најгорња, налази се трошна кућа дједа Томе Пачића. Покривена је поцрњелом шимлом. Мален прозор и уска врата гледају према истоку. Усамљени старац никада се није женио, као ни његов млађи брат Ђуркан, чија је кућа ниже, у удолини код извора, заклоњена шумом и не види се са Колишта, са ниједног њиховог врха.

Тома живи усамљеничким животом, ријетко одлази у село, ни са ким се не дружи. Брат Ђуркан му је жива супротност, он стално лута по селима, кући долази само на спавање, а понекад ни то.

У долини, улеглој у брдо, Тома је засијао зоб. Тамнозелена житарица, већ влатала, готово да се црни у плодном долићу. Нико није знао што ће Томи зоб када нема коње. У свом великом сиромаштву, онако висок, мршав, нико није знао како и од чега тај старац, мршави пустињак, живи.

Испред Томине куће је трешња. Испод њене крошње старац ових врућих дана изнесе сточић, троножац и сједи у хладовини, одмара, броји тужне дане свог усамљеничког живота. Као да их просијава на сито болне садашњости. Дјечаци, чобани, Драган Савић, Перо и Богде Будимир, гледају га одозго са Средњег вршића Колишта како одмара. Уз њега је повелики краткодлаки пас, бијеле боје, лешкари поред газде, Бјелов.

Дјечацима враг не да мира, понекад без икаквог разлога задиркују старца, изазивају га, забављају се. Тома се ријетко када наљути на њих, навикао се већ на шале и зановијетања. Понекада опет дојади му, подвикне на њих, пас се подигне, мало се удаљи од газде и залаје на дјечаке, без озбиљне пријетње, тек реда ради, мало им припријети. Ни његова пријетња као ни она његовог газде није озбиљна. Више је то шала, покушај да се дјецу заплаши и смири, да не досађују старини.

Данас су се мали пастири забавили код Великог точка. Драган Савић је поред великог корита почео од блата правити мале куће. Равномјерно, једноличним шумом, успављивао их је жубор воде која се преко дугачког жлијеба слива у велико издужено, дубоко корито, издубљено у дебелој клади. Ту се напаја стока, хладном изванредно добром водом за пиће. Вода се прелива преко пуног корита и одлази доље низ стрмину, јарком између Будимировог јечмишта и источног руба шуме Орлине, прелази у дубок јарак благо нагнутих бокова, љескара Браје Вукомановића. Поточић се спушта у равницу сјенокоше, улива у Ријеку. Око корита је увијек мокро, стока угази житко блато иловаче. Драган је открио то блато као погодан грађевински материјал за своју забаву.

Дјечак спретно гради кућице, појату, кукурузане, колницу, ајат. Помаже се штапићима и гранчицама, то му омогућава да изгради зидове и кровове. Одједном два Драганова пријатеља схватају да је пред њима све оно што посједује домаћинство породице Савић, задивљени су, очарало их је маштовито умијеће њиховог пријатеља.

Прошло је много времена од почетка Драганове грађевинске активности. Дјечаци постадоше тога касно свјесни, подигоше поглед према врху брда, оваца нигдје нема. Оне су, чупкајући оскудну траву, већ одавно изашле на Колишта, осјетиле да нису чуване и трком се спустиле у Томину зоб. Чобане обузе силан страх, потрчаше уз брдо, без даха избише на Средњи вршић. Доље је дједа Тома изашао даље од своје куће, приближио се усјеву зоби као да га жели одбранити од нових штеточина. Покрај њега послушни пас Бјелов чека, заједно с газдом, да се појаве наврх брда та три мала враголана. Без њих би дједа Томи живот био досадан, убила би га ова љетна врућина, која је прицврљила већ сада, половином мјесеца јуна, уранила, као усред љета.

Обучен у бијеле гаће и кошуљу, од конопљиног ткања, ослоњен о дугачки штап, чека дједа да се наврх брда појаве три дјечје главице, та три мала угурсуза. Овце је уз помоћ пса истјерао из жита, затворио их у тор, који се налази с друге стране куће, на сигурном су, пустиће их тек када му се учињена штета плати. Него како, штету треба платити, треба платити ту његову сиротињу, његову муку. Очеви тих чобана су богати, добро живе, имају они чим платити.

– Тома, брате, дај нам овце, убиће нас очеви – завапио је Перо Будимир.

– Бјат! Бјат! А зар се бјату ушјев уништава? Зар се бјату квјај пјави? – нарогуши се чича Тома. Сипљиво се накашља, протисну слабо разумљиве ријечи кроз оно пар зуба.

– Тома, мили, не смијемо кући без оваца – цвилио је Бодге. Шаљивчина, једва је суздржавао смијех, знао је да је споредно да ли се шалио или био озбиљан у преговорима, с дједа Томом. Ни код Томе се није знало да ли се завитлава с њима или је озбиљан. Час се љутио, па зачас присјећао својих дјечјих враголија и доживљаја.

– Не шмијете кући, а шта их нијеште чували, ђаволи једни – љутио се помало старац.

– Тома, драги, пусти нам овце, убудуће ћемо их чувати боље – покушавао је Драган Савић ганути старчево срце.

– Нека ми Јово Будимиј донеше вајићак шенице, нека ми Душан Будимиј донеше вајићак шенице, нека ми Петај Савић донеше вајићак шенице, па ћу вам пустити овце – почео је старина уцјењивати дјечаке.

– Тома, па овце су појеле зоб, а ти тражиш шеницу – насмијао се узбуђени Драган.

– Јекао шам шеницу и биће шеница – љутито, тврдоглаво је старина замахнуо штапом према дјечацима. Пас је пратио покрет штапа, разумио је газдин гњев – јурнуо је према дјечацима.

Већ одавно је Тома погубио зубе, безуб није могао изговорити нека слова па их је мијењао са другима.

Када пас потрча према чобанима, они уплашени нагнуше бјежати преко чистине према шуми Шид, дочепаше се дрвећа и почеше се верати да умакну псу. Неспретни Перо уплашен заплака, пењање му није било омиљен спорт, подебео, имао је осјећај да ће га пас овај час зграбити за стражњицу. Крајњим напором и он се извера на један мало дебљи буквић, попе се повисоко, осјети се сигурним.

Остадоше тако задихани једно вријеме очекујући да се појави пас, али он не стиже. Постаде им јасно да пас неће ни доћи. Нису журили да се спусте с дрвећа. Дадоше се у вијећање, што да ураде? Драган дође на једну згодну замисао, треба надмудрити Дједа Тому.

– Ми ћемо изазивати Тому, а ти Перо оди по мог брата Илију. Нека он обиђе Колишта, прође около преко Превије и дође с другу страну Томине куће, зачепи овцама клепке и истјера их из тора.

Перо је једва дочека тај приједлог, неће морати бјежати од пса, неће страховати и пењати се на дрво да се спаси. Пас је дјечацима задавао велики страх, били су увјерени да би он могао да истрчи горе на брдо и нападне их, изуједа. Знали су да је он много бржи од њих, бојали су се. Међутим пас се удаљавао од дједа Томе само десетак метара и прије него што би дошао до оазе зоби, стао би и, чим би дјечаци замакли иза друге стране брда, престајао је лајати, враћао се свом господару, срећан што је отјерао дјечаке који су наљутили његовог господара. У знак признања за обављени посао газда га је помиловао по глави. Пас је то прихватао са великим задовољством.

Драган и Богде се увјерише да пас неће дотрчати на брдо, осмјелише се, посташе дрскији у изазивању Томе. Старац није могао обуздати своје пријетње, тврдоглаво је и даље захтијевао пшеницу, љутио се, махао штапом. Пас је узалуд лајао, мали напасници су се све мање бојали пријетњи и лавежа.

Илија је био врло пажљив у обављању свог задатка. Ни пас ни Тома нису ништа примјетили. Ни дјед није запазио да трећег дјечака нема на брду, да се он некуда изгубио. А пас није знао бројати. Тек када су се на врх Колишта појавиле овце, старац је схватио да је надмудрен, само није знао која је особа извршила крађу оваца. Уморан, сагнуте главе, пошао је према кући. Тешко се вукла његова тужна мршава висока прилика, обучена у бијелу лагану љетну одјећу. Сјео је на сточић испод трешње да мало одмори од напора и врућине. Сјео је и утонуо у туробне мисли, разжалошћен због свог тужног усамљеничког живота.

Илија је био задовољан обављеним задатком, дивио се Драгановој досјетљивости, знао је да такво нешто њему не би никада пало на памет. Иако је стално био замишљен, његове мисли су биле јалове.

– Ето, свеца вама вашег, ја вас морам спашавати! – уњкавим гласом, кроз нос, рече он дјечацима и упути се кући. Опет ће он сјести на клупу и непомично сједити све док га Даница не натјера да се прихвати неког посла.

Навече дједа Тома је сједио испред своје кућице. Топло вече измамило га је на двориште. Осјећао се лаган дах повјетарца, који му је расхлађивао мршаве груди испод раскопчане прозрачне кошуље. Златни колач пуног мјесеца тамо, на југу, изнад мркоплавог хрбата Грмеча, пловио је по чистом небеском своду, осутом житом слабих свјетлуцавих звијезда, обасјавао је немоћним меканим свјетлом Поткалињску долину и брда која је окружују, освјетљавао је Тому и његов сироти кућерак. Слабашно је подрхтавало лишће трешње изнад старчеве главе.

Сјети се Тома дјечака, с њежношћу се присјети њихових ликова. Сада му постаде јасно да он воли те дјечаке, осмјехну се, с понешто горчине, на помисао како су га надмудрили. Постаде му жао што и он није један од тих враголана, да и он чува овце с њима, да се игра с њима. Ето, да је имао среће да се оженио, можда би данас његов унук имао толико година као ти деранчићи, можда би и он надмудривао некога. Имао би се коме радовати, могао би се с њим надмудривати, а овако ништа, ништа неће остати од њега, ријека времена однијеће и њега и његову кућицу. За сто година нико неће ни знати да је овдје живио Тома Опачић, чије презиме народ преиначује у Пачић, тако га је лакше изговорити.

Старца је обузела нека тиха туга. Сјећао се своје далеке младости, својих дјечјих неподопштина, мисли су му се вратиле на три чобанчета. Схватио је да он њих воли, осмијехнуо се. Они су моји унуци, ја немам других, помислио је старац и задовољан пошао на спавање.

▼▲

8. ОРАЊЕ НА ЗЕКАНУ

Тмурни облаци Другог свјетског рата већ су били над Европом. Стизале су све црње вијести у Хашане. Забринутост се уселила у душу народа. Савићи се посебно забринуше када дође позив да Петар одведе у Бихаћ њиховог лијепог јахаћег коња Лисана, он је био војни обавезник.

Лисан је био Миланов понос, миљеник. Он је на њему побјеђивао на свим сватовским тркама у Подгрмечу, живио је за те коње више него за фамилију, они су му били оно што је највише волио. Даница би често дала кравама да нешто боље поједу, да јој дају више млијека. Милан би вребао прилику, и када она не би видјела, он је то узимао испред крава и давао коњима. Тај бијели пар липицанера био је једниствен у Подгрмечу, сви су знали за њих, од Босанске Крупе до Санског Моста, од Босанаског Петровца до Приједора.

Петар је те коње куповао као ждребад. Када би се враћао са копања канала по Војводини, од уштеђеног новца купио је најприје краву да дјеца имају млијека, другу годину је купио ждријебе – Лисана, а трећу годину друго ждријебе – Зекана. Пред Други свјетски рат, породица је била већ видно економски ојачала, постала је једна од најугледнијих на простору Подгрмеча, имали су 40 оваца, 10 комада говеда, свиње, пар коња и пар волова. Почели су градити трећу кућу, за Симу, који се већ замомчио, чија се женидба очекивала.

У село, као да је падобраном спуштен, дође непознат средовјечан, лијеп мушкарац, донесе радио-апарат. Свако вече мушкарци се сакупљају код Јове Сучевића, слушају вијести радио Лондона. Хитлерова војска незадрживо напредује у Совјетском савезу, као парни ваљак гази све пред собом.

Странац се чудно облачи. На лијепо скупо одијело навукао је друго изношено, попарано. Капу не носи, од свог радио-апарата се не одваја. Ноћива како код кога, тамо гдје се затече у касним сатима, не одбија понуђени конак.

Једно вече дође у кућу Савића, вечерао је заједно с њима. Када Даница уклони са стола остатке вечере, он упали свој радио да чује најновије вијести из Лондона. Убрзо стигоше Урош Будимир, Јово Сучевић, Дане Дамјановић, Петар Кеча. Сви су жељели чути вијести из Лондона, да виде каква је ситуација на руском ратишту. Нико овдје није спомињао Совјетски савез, сви су само говорили о Русији. Милан је труцкајући се на колима пјевушио: – Плива патка плива гуска, биће ово земља руска!

Странац је говорио да ће се рат ширити, да ће Енглеска ући у рат. Људи су га пажљиво слушали. Остали су до касно у разговору. Ноћио је код Савића. Сутрадан је остао на доручку, јутро је било већ добро поодмакло када се он послије доручка загледао у малог Марка, петогодишњег дјечака. Као да говори за себе рекао је изненада:

– Лијепа Марка, лијепа Марка, како ће га прежалити мајка? – Даница осјетљивим увом ухвати то његово размишљање, трже се као од шока, упита Странца:

– Што то говориш? Јеси ли ти паметан?

– Лијепа Марка, лијепа Марка, како ће га прежалити мајка? – као да није чуо што му она говори, Странац понови своје размишљање.

– Што то говориш, божји човјече?

– Дај ми овог лијепог Марка, ја ћу га повести са собом у Енглеску, када прође рат довешћу ти га назад – рече дошљак самоувјерено као да је видовњак који може предвидјети све што ће се догодити на овим просторима.

– Како да ти даднем дијете? Није дијете јабука да је можеш убрати на стаблу! – Даницу прође дрхтавица.

- Одвешћу га у Енглеску и вратити га живог и здравог!

– Бог с тобом како ти могу дати дијете? – запрепасти Даницу захтјев Странца.

У прољеће вријеме постаде лијепо, у априлу наступише топли сунчани дани, идеални за орање. Земља је мирисала, жељна да се заоре прва бразда, да се баци сјеме у њу, да крену прве благодатне клице. Лисан је већ мјесец дана био у војсци. Петар је половином мјесеца марта добио позив да доведе коња у Бихаћ и преда га у касарну, коњ је војни обавезник. Није било друге, власт је власт, мора се послушати! Живот не смије стати. Треба радити као да рата никада неће бити, треба орати, сијати...Кад нема два коња, мора се са једним. Зекан је довољно јак, може он сам вући плуг. Земља је погодна за орање, најбоља, није премокро, није ни пресуво. Не смије се чекати, половина је априла.

Петар је прегледао, иза Будимирових кућа, у Доњем и Горњем бријегу усјеве пшенице, био је веома задовољан како се она зазеленила, густо је никла, полетно кренула. Ако је суша не уништи биће пшеничног хљеба. Танки бријег је оставио за испашу.

Затим је погледао плуг, чији се очишћени лемеш блистао на јутарњем сунцу, све је припремио за орање, вагир је блокирао на Лисановој страни, Зекан ће морати орати сам. Добар је то, снажан коњ, паметан, миран, добродушан.

– Драгане, ајде идемо орати – позвао је синчића. Ти ћеш водити Зекана.

Дјечак је изашао из куће, није се бојао мирног коња, прихватио га за узду и повео на брдо испред куће. Отац је држао на рукама плуг, да он иде само на предњем точкићу, да не пара двориште. Изађоше на њиву. Даница их је проматрала са прозора, занимало ју је како ће се њен син снаћи.

Петар притисну плуг, он утону у земљу. Драган испред коња крену равно преко њиве, отпараше прву бразду. Бразда се расипа као печени кестен. Осјетише пријатан, опојан мирис земље, чежњу за сјеменом. Орач дубоко удахну, плућа му се раширише, осјети се срећан, млад, пун снаге и жеље да ради, да троши ту снагу.

Благо прољећно сунце купало је хашанске долине и брда, обасјавало њиве, разгарало пробуђену вегетацију, појило је соковима земље. Озелењеле шуме дисале су снажно, постајале све гушће и непрозирније. Птице су правиле гнијезда, живот се размахао, огрнут плаштом топлине обнављао се, распламсавао.

Изораше десетак бразда. Зекан је пажљиво газио по бразди, навикао се да не излази из ње, осјетио је да му водич више није потребан, да он знаде како треба да се понаша. Одједном он се побуни, стаде, зубима прими Драгана за овратник, подиже га и стави на страну, изван бразде. Хтједе му рећи: одлази, више ми не требаш, могу без тебе.

Уплашени Драган врисну, расплака се. Даница са прозора поче викати на Петра:

– Шта радиш, човјече, пусти то дијете на миру. Одмах га пошаљи кући. Још је он мален, зелен. Није он за тај посао.

Петар полеже плуг на земљу, приђе сину, пажљиво га прегледа, видје да је неозлијеђен, много уплашен. Постаде му јасно да Зекан одбија да га неко води, научио је како треба да иде и враћа се када дође на крај њиве.

– Добро, иди кући – рече он Драгану. Овај се, оборене главе упути мајци, носио је терет незадовољства због понашања оца и Зекана. Оба их је окривљавао, Петра јер га је увалио у невољу, а Зекана што се тако непријатно нашалио с њим.