Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Критика
Сенке водиље | Александрa Попов 


 




Пише: Сања Живковић

Књига Сенке водиље Александре Попов представља изузетан преглед живота и дела шест жена великих руских писаца. Ана Достојевски, Софија Толстој, Надежда Мандељштам, Јелена Булгаков, Вера Набоков и Наталија Солжењицин бивају приказане као хероине, заслужне за очување дела својих познатих мужева. Такође, у њему се могу сазнати и појединости из живота руских великана мало познатих јавности. Веродостојности доприноси чињеница да је у овом делу ауторка користила преко 800 библиографских јединица из дневника и мемоара.

Попова је сваку од поменутих жена испратила хронолошки, сагледавајући њихов живот пре, током и после смрти њихових познатих мужева. Такође, пре сваке приче налази се слика дате жене и синтагма или реченица која је најсвеобухватније описује. Тако је Ана Достојевски  „Заштитница успомена“, где је директно подцртана њена доживотна тежња да очува не само дела свог мужа већ и све оно што је са њим проживела, као и да са његовог имена спере све негативне алузије; Софија Толстој означена као „неговатељица талента“ свој живот подредила је подршци Толстојевом раду и храбрила га да настави у моментима психичког растројства када је себе негирао као писца, али и када је одбацивао њену помоћ, она није одбацила могућност да по сваку цену очува његово стваралаштво; Надежда Мандељштам, „сведокиња поезије“ Мандељштама; јединство које је Вера остварила са Набоковим, а на којем су им завидели, осликано је синтагмама „двоје људи једна сенка“; Булгаковљева Јелена означена је као „загонтена Маргарита“, јер је управо она послужила као узор за грађење лика хероине из романа; док је Наталија Солжењицин била толико блиска са делом свог спруга да ју је  Попова прогласила „сестром његовог дела“.  Оно што је свим овим женама заједничко је да су биле изразито образоване за време у којем су живеле, познавале су неколико језика и биле својим мужевима стенографи, критичари, главни очуваоци њихове књижевне заоставштине, а неке од њих, попут Ане Достојевски и Софије Толстој, и издавачи дела својих мужева. Такође, биле су остварене и као мајке, осим Надежде Мандељштам, која због сиромаштва у којем је живела са Осипом није смела о томе да размишља. Све оне су се са делима својих мужева среле пре него што су их упознале. Ана је читала као мала Записе из мртвог дома, Софија Детињство итд. Први сусрети или просидбе су им биле у вези са књижевношћу или политичким циљевима. Тако је Ану Достојевски запросио причајући јој сиже измишљеног романа у којем су они заправо били главни ликови, док је Толстој запросио Софију на исти начин како је то Љевин учинио са Кити. За Јелену је Булгаков извео перформанс када ју је упознао код заједничких пријатеља, а Надежда  и Мандељштам >>^^

срели су се у стецишту уметника Хлам (ђубре). Вера је Набокова срела на добротворном балу за руске мигранте, а Солжњецина привлачи њен политички став. Оно у чему су се разликовале био је однос који су мужеви имали према њима, те су Ана, Јелена и Наталија уживале велику подршку и поверење мужева, док га је Софија у једном трену изгубила, а Надежда га почиње уживати тек након тешке болести. Тако Ана постаје издавач Фјодорових дела и постаје успешна у пословном свету, Јелена помаже Булгакову у стварању појединих дела и у преговорима за послове, Вера прати Набакова на предавањима, помаже му при избору  цитата за исте, носи торбу, наочаре, пише уместо њега јер је алергичан на креду, помаже му у препознавању лица и имена које је слабо памтио, а Наталија организује бројна кријумчарења мужевљеве архиве како би је спасила од власти и КГБ-а. Са друге стране, Софија бива Толстојев сарадник све док не дође до промене у погледу његове религиозности. Наиме, он почиње веровати да све што имају треба да распродају јер је поседовање богатства велики грех, док Софија не жели да децу и њих остави на улици и тада почиње њихов сукоб, који ће кулминирати са појавом извесног Черткова, због кога чак Софија неће моћи да буде уз тешко оболелог Толстоја све док не падне у кому. Треба рећи да су Надежда, Јелена, Вера и Наталија са мужевима биле изложене великим политичким прогонима, што их неће спречити да храбро преносе забрањена дела, као што је Наталија урадила са Солжењициновим Архипелагом гулаг или да, попут Надежде Мандељштам, чувају дела не само у рукопису већ и у свести с обзиром на то да је она знала напамет све Осипове стихове. Њена свест била је најсигурније место за стихове против режима.  Неке од њих имају директне заслуге за поједина дела. Тако је Ана Достојевски, захваљујући брзом стенографисању, заслужна за опстанак ауторских права за Коцкара у рукама Достојевског, а заслужна је и за очување рукописа за Младића и Зле духе. Наиме, током једног путовања Фјодор заборавља кофер са рукописима и она се враћа по њега, проналази га и враћа у руке писца. Захваљујући Јелениним подстрецима Булгаков ће се вратити писању Мајстора и Маргарите, док ће Вера Набокова спречити да запали Лолиту. 

      На крају можемо рећи да обилује великим бројем података, али и анегдота што доприноси њеној занимљивости и одлична је за све оне који желе подробније да се обавесте не само о поменутим женама већ и о писцима и њиховим делима.


Софија и Лав Толстој