КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

 ГОСПОЂИЦА КСЕНИЈА

Држим те крај срца,
нек те греје
моја крв!
(Јовић)

Догађај је кад се неко боји да га не однесе ветар. Али, не трчите пред руду! Кад се бабица Мила појавила на вратима спаваће собе, газда Веља је отворио уста, спреман да поздрави наследника и одмах, ту, испред куће, испразни тешку кубуру. Варошани воле мушке наследнике.

 – Прелепа госпођица! Као бомбоница је, свилена! – громко је објавила бабица, затворених очију, топећи у устима замишљен ратлук. Али кубуре се не празне на госпођице...

Ксенија је, после, порасла, а варош се смањила. Ипак, имала је довољно места да игра школице, циглицом из опала амама, оног на ивици парка, а преко пута Хотела „Јевропа“. Једног дана, док је као Андрићева Аска, дугонога као срна, носа бабураста и с флекицама као од трња, скакутала, папучица и циглица се не споразумеше, Ксенија посрну и сломи чашицу на белом колену. Лепо осети како нешто прво чујно пуче па зазврја као зидни махагони сат у тетиној соби, онда, кад се покварио. (Тета се попела на столицу, села са сатом у Дуцин фијакер, одвезла се у Алексинац. Тета се вратила. Не плачи, рекла је, морала сам мајстору. Задржала сам се, мајстор је поправљао реку Моравицу!).
Нога боли, тете, још, нема, бар да може да устане.

Наиђе Фабин, матичар.

– Не плачите, госпођице! Иха, шта сам ја колена разбио. Хоп!
         Тета се, после, годинама љутила што ју је матичар покрио црвеним ћебетом, требало је оним памучним, с белим „коцкама”, што мирише на креч. И кад су то црвено-бело ћебе, пошто се увелико похабало, великодушно поклонили Циганки Магди, тета се још увек љутила... љут!... љут!... Лепо се чуло, на даљину.
         Ксенија се, после, задевојчила. Момци су, на корзоу, од Општине до „Српског краља” викали за њом: „Госпођице”, а кад би се окренула, продужили би да певају: „из Тексаса, хоћемо ли таламбаса?!” – песму која је тад оштро улазила у моду.

Отац је прво продао воскарску радњу, па је, онда, умро. Остале су она и тета. Не плачи, рекла је стара тета, шта нам се може више десити?! Све што дође, може бити само боље, не плачи, тета се, затим, шлогирала.
         Изгорела је шума. Нагорео је Хотел „Сокоград”, варнице су летеле, чак, до Хотела „Јевропе”. Река је променила корито, померила се према Ртњу, ослободила десно крило за Сокобањско море. Птице су почеле заобилазити наше крајеве, праве птице, а почеле су да долећу чудне птице с два репа, сачувајбоже!
         Госпођица је, најзад, постала седа. Седела је крај тетине постеље и читала јој течина писма из Беча. Тамо је теча учио музику. Анданте. Корона. Апасионата. Фуга. Виваче. Крешендо. Тад је већ увелико радила као чиновница у архиви, хај! Кад је то, икад, било! и хтела је да тета оздрави. Лудирала се, смејала се (тету да насмеје) „течком бечи”, па, онда, оном, што је тету нарочито развесељавало, да је теча „становао у Штраусу, носио одело на штрасе и свирао у штрафту”! Једном се тета толико засмеја да се и одшлогира! Једноставно, кошчица која јој је била запела у грлу, излетела је напоље. Фију, шчи!
         – Моја госпођице, ја оздравих! – рекла је стара тета, нимало не заплићући језиком, а цео барен кромпир слисти за ручак и искапи напрстак вина. И увек то – госпођице, госпођице. Читавог живота.

– Добар дан, госпођице Ксенија! Нешто сте поранили!

– О, госпођице Ксенија, нешто смо окаснили!

– Свратите у архиву, испод степеништа, нек вам акт заведе госпођица.

– Протокол води госпођица Ксенија.

Кад је тета, у најбољем здрављу, умрла, сви су, госпођици, у вароши, прилазили.

– Жао нам је, госпођице Ксенија...

– Примите, госпођице...

А неки нису ни толико. Рекли би, само: госпођице, гђице!
         Зима, у нагорелој пећи пуцкетају стара акта, у архиви топло, у вароши снег, госпођица Ксенија седи на излизаном чојаном јастуку, подне, негде, у вароши, мукло пада нека даска, заведено под бројем... номер, дне, шкрипе два пута споредна затворска врата, смењује се затворски чувар, па опет ништа, само се чује како напољу веје и веје снег док затвореници, у хору, пригушено певају, она мало пише, мало дрема, јединица је као брег, нула, два размакнута полумесеца, пијани Цоле пева „Седамдесет и два дана”, после ће свратити у библиотеку да промени књигу за читање, дани споро пролазе, тек је уторак, истругане пете зебу, смола сврби у увету.

Одједном, госпођица Ксенија лепо виде како неко протури испод врата плав коверат! Устане, узме га. Чврстим рукописом њено име и презиме. Чита. Не верује. Ко то збија шалу? Зар тако, испод врата? Отвори писмо. Без потписа. Ипак чита:

 Љубљена Дево,

Кад срцем заигра топло лето, у зиму, тад свуд, око нас је лед, ја мислим на Тебе, моја Дево, срећан сам што имам цвет. И ветри, хладни, кад покосе витице, смеђе, снова, лажних, желећи Тебе, Госпођице, ја, срећан, јесам што мој је свет. И кад се наша срца споје у мај, у сјајан загрљај, алејама љубави што заљубљене воде, ја бићу, Госпођице, срећан, знај.

Твој Ромео.

Госпођица Ксенија обриса изненадну сузу. Сладак бол, заигра јој испод груди. Као да јој неко посипа срце ружиним шећером. Класична љубав захтева класичну причу. Па опет настави да чита љубавно писмо анонимног Ромеа. Љубљена Дево...  Па опет... Па испочетка... Па наново... Па још једаред... Да ко броји, била би...

– Госпођице Ксенија! Госпођице! Побогу! Говорим вам већ пола сата! – викао је изнад њене главе Станислав Сп. Масаџија, из катастра. – Дајте ми предмет број...

Два дана касније уђе у архиву Џафер.

– Госпођице Ксенија, зове вас Г. Г.

Стала је пред њега.

– Госпођице Ксенија, имам једно писмо за вас, помешало ми се у мојој пошти – рече Г.Г., а она поцрвене.

Кад се, као миш, врати у архиву, тихо навуче масну резу на тешка врата. Убаци свежањ пожутелих старих аката у пећ, у „краљицу пећи”, купљену у Пећи, а допремљену из Шапца, прво бродом, па возом, па аутобусом. Отвори писмо.
         – Он, ко би други! – рече, нарочито гласно, па у себи, па још једном, баш гласно.

Мила Дево,

Што год је више тужних дана, без тебе, Госпођице, Сунца, тог, све више патим што си сама, што не пригрлиш на груд Ромеа свог... И у судњи дан, на смак целог света, кад, знаће се, тачно, ко прав је, а ко крив, ми, шетаћемо, загрљени, љубљена Дево, у вечну вечност где Амор је жив. Нећемо знати, тад, за трулеж овог света где све пролази уз брз крет, живећемо, срећни, између планета, поштована Госпођице, писаћу опет!

Свагда твој Ромео.

Онда су они разбили прозор. И гађали је кроз решетке тешким грудвама да виде хоће ли се померити.

– Јесте ли живи, госпођице?

– Госпођице, шта се с вама дешава?

– Зашто се закључавате, госпођице Ксенија?

– Тако вам Бога, померите се!

– Ох, већ смо помислили да сте прошли као ваша тета!
         Сатима је, могла, да седи крај прозора, у оној соби што гледа право према планини Р. и да размишља, дубоко. У фотељи и заспи. Хр... хр... и готово. Пробуди се, усред ноћи, планина Р. се не види због мрака, чује зимске петле како поју, једва чека да сване, да опет, можда, добије писмо.
         И доби га, ДОБИ. Морала је, лично, по вејавици (а умеју да буду страшне вејавице у С.) да оде у пошту. Стигло је на пост рестант. Штамбиљ, варошки.

         Бајна Дево,

И јесен стиже, гле, маглен вео...

Ту госпођица Ксенија застаде. Откуд јесен кад је сад зима? Боже, све је помешао! Дешава се, то, заљубљенима!

...Маглен вео од наших дана ствара белу таму... 

Како је то дивно рекао! Он мора да је песник! Нико други, него песник!

...Ја те желим, Дево, предивну и саму, да поделимо скупа један живот цео. Ал' Тебе нема, вај, и у тренут овај, док иштем Твог мајског лица сјај, кроз моје сердце тече мутна Сена.

Госпођица Ксенија се намршти. Сена? СЕНА! Лепо се наљути. Сена?! Образи јој букнуше. Каква Сена кад треба река М.! Пође у библиотеку. Узе књигу. Врати се. Убаци у "кљун" кнедлу, кашику слатке презле и попи шољицу компота од сувих шљива. Отвори и поче да чита. Ох, какав је, то, ударац био! Какав страшан удар! Та књига, књига коју је она управо читала... из те књиге... из ње је... њен Ромео... преписивао она писма! Пре-пи-си-ва-о... ао... оооооо... Јао!
         Паде госпођица Ксенија у фотељу. Фотеља се заљуља па се и преврну а с њом и сама госпођица се простре по шареном тетином ћилиму. Формално ћирилско слово Ж. Најзад, паде госпођица Ксенија и у постељу. Читава варош сазнаде за њену болест. Дознадоше, варошани и за писма. Почеше је обилазити, доносити понуде. Ко крушку, ко дуњу, понеко и теглу с туршијом, венац сувих паприка или главицу белог лука. По васцели дан, варошани су, парадно обучени, тихим, смерним ходом, газили надалеко чувен пироћански тетин ћилим, сажаљевали госпођицу, питали се, забринуто, ко би могао поправити настало ужасно стање у које је ова добра душа запала без имало кривице а, само, у пустој жељи да буде вољена, бар, један једини пут у животу.

Свакако, решење загонетке, држао је, ко би други, него Ромео!

Дође и пролеће, процветаше брескве и кајсије, али од Ромеа и његове љубави ни трага ни гласа. Зује радосне пчелице око плавих, белих и румених цветова. Варошки голубови кокошари изводе младе и уче их да летуцкају око кровова Општине, али не иде, голупчићи су тешки јер су прегојени па често лупају грудима о варошку калдрму. Мала деца у даљини пуштају змаја. Река М. тече. Пауци, домаћи, морају, даноноћно да плету свиленкасте и сјајне као сребро нити јер их пролећни лахор односи у неповрат и слаже у нечији дубок џеп. Све се запослило, све је у брзом животном покрету и лудом замаху, само госпођица Ксенија једнако лежи на великом узглављу, не може ни чаја с лимуном, ни компота са шљивама, не може ништа, не може, богме, више, ни да живи.

Ноћу га сања! Крупног, озбиљног, с благим осмехом, с лептиром на рамену. Као, прилази јој и клечи на тетином ћилиму, моли опроштај. Она, тад као тета, прискочи и тражи да се изују ципеле, путеви су расквашени.

– Блато је свуд око нас – каже тета.

Лептир. Па се пробуди. Свећа. Само празан тетин ћилим, прљав од многобројних стопа варошана. И опет петли. Седам петлова до јутра. Лептир с рамена одлети, па се пробуди. Јутром, црвен орах мукло бије у стакло прстима голе гране. Госпођица Ксенија тешко дише, плаши се да ветар не утрчи у собу. Шта би, онда? Како би се, јадница, одбранила? Тај ветар је веома снажан у пролеће. Он односи старе жене, кад зажели.

Умрла је крајем априла, двадесетпетог дана. Брзо. Као што су сви очекивали. Брзо је и сахранише. И заборавише, не спорије.
        Варошани се, као на знак, листом окренуше новом лету и новим догађајима...

Неке чудне птице с два репа, летеле су изнад вароши и људи су их читав дан ловили широким мрежама. Једни су говорили да су те птице из Африке, други су се смејали говорећи да такве птице уопште ни не постоје. А месо су сви јели иако је било кисело и масно. После лета, птице отперјаше, а привуче се јесен, само је река, иста, текла, слап-по-слап. Мо-ра-ви-ца...

Једног дана, окупише се неки варошани на веранди, код генерала у пензији Тасића. Играли су карата и зобали грожђе с лозе која се спуштала и висила са свих страна око њихових угланцаних ћела. Главни главоња, па апотекар Јоковић, Тикица, Тома Сима, Станислав Сп. Масаџија, господин Ноле, неки Х. П., па носилац затворске униформе, најзад и неки путник на путу у Бугарску, с рибом у торби и тојагом. Играли су „дебеле свиње”. „Свиња” је, најчешће, испадао генерал.

Негде пред подне, сунце се, некако, изнад Јаниора, проби између облака и осветли стаклену веранду. Призор беше као на позорници, а присутни као глумци. Сјајна светлост обасја играче да неки чак и болно зажмурише. Одједном, као да га је неко боцнуо, одоздо, генерал Тасић нагло поскочи и, без „пардона”, тресну своју сабљу на сто, ваздух затрепери, грожђе залепрша, чаше попадаше, Озрен одјекну, река хукну.

 – Е, да вам откријем једну тајну – рече им – она писма госпођици Ксенији, писао сам, ја! Шта кажете, господо?! Зар нисам подлац? Е, па, сад. Никад није касно! Мало сте чекали, али, исплатило се! Важно је да се откриће не загуби и, подразумева се, семе не падне на погодно тле и други однесе незаслужену награду! Ја толико! Уосталом, господо, ту вам... У ствари, кад сам...
         До вечери је тако причао. Сви су се смејали. Главни главоња лично уштину генерала за дебело месо назвавши га лопужом.
         – Ти си већа лопужа од мене, већа! – биле су његове речи...
    А мог ти генерала, још исте ноћи, удари једна „капљица”, посред темена, ни „а” није рекао. Закопрца се на веранди, испод фењера, сабља га сама поклопи. Ту сабљу главни главоња запакова у коверат и остави да се кисели у архиви.
         После су умирали други варошани. Умре и трговац Тома Сима, остаде, завидан низ година, затворена његова црвена радња. Пре смрти, зовне он главног главоњу. Рече да је он писао она писма госпођици Ксенији.
         Г. Г. се, само, насмеја. Иронично. Ништа не рече. Ко је писао она писма? Ништа се не зна. Неки варошани су говорили да је све, то, с писмима, госпођица Ксенија сама измислила.

 – Каква писма? – говорили су. – Све је то као оне птице с два репа, дакле.

 Ипак, такве птице више никад нису летеле изнад вароши, ако је то уопште важно, већ оне старе, обичне, с једним репом, с два батака, позади, које су се, на срећу, опет вратиле у варошки јеловник.

Велибор Михић

ДЕЧАК И ГАЛЕБ

 

Изгубио је представу о времену, али је претпостављао да је негде око пет сати. Тек је почела јесен, дани су постали краћи и мрак би брзо пао на реку. Зато је гледао дубоку воду не би ли открио неки трзај, покрет који ће убрзо донети велики улов и велику радост његовим младим очима. Цео дан је хватао само ситне рибе, оне мале за које га нико неће похвалити. Напунио је канту сивкастим штапићима који су се праћакали у намери да побегну, али чим би који и успео, одмах би га дочекао гладан кљун једног галеба. Стајао је поред стрпљивог дечака, мало би прошетао по камењу гледајући у шупљине и ситан песак, а онда би се враћао и завиривао у пуну канту. Чим би дечак чврсто зграбио штап, грчећи притом мишиће на рукама и лицу, галеб би му се ходом рањеника приближио и отварао жућкасти кљун. Некад би раширио широка бела крила и неспретно закорачио у воду коју су повремено секли налети јаког ветра. Крик који би испустио при удару таласа у његово лево крило одвратио би дечака од пецања, и он је тада по пар минута гледао у болом заробљене очи. Затим би се вратио пецању и својој жељи да коначно упеца неку већу рибу.

А ништа није обећавало остварење тог сна. Мале рибе су једна за другом насртале на његов штап, а свако жуборење воде је било праћено махањем галебових крила и подизањем беличасте главе ка небу. Чим би скинуо коју рибицу са удице, дечак би је добро осмотрио, као да тражи нешто необично и неочекивано на њој. Онда би са дубоким уздахом погледао у птицу и пружио јој свој улов. Она је брзо и спретно хватала тај мали залогај, потом узимала пар гутљаја воде и враћала се чекању крај разочараног дечака.

Над мирном црвеном водом већ је светлуцао сумрак, а недовољно далеки град палио је своја светла. Крупне дечакове очи су упорно посматрале дубоко пространство, преливе од сунца које је обасјавало реку и увирало у камење што се белило на обали. Из рањеног галебовог крила би повремено процурила која кап крви, бистра и топла упалила би се под последњим жаром умирућег дана. Нада да ће већа риба изронити из дубина полако се гасила, опет ће се вратити кући са кофом пуном ситних, небитних рибица. Нико га неће похвалити за упорност и то што је целог дана седео на обали опијен жељом да постигне више од свега онога што је постигао до тад. Једном ће му узети штап и закључати удице и мамце, ставиће га у лавиринт, пред гомилом задатака које треба да решава и питања на која треба да нађе одговоре. Узеће му и реку, одвести га у град који управо светлуца пред њим и одмотати сиве улице под његовим ногама.

Галеб је и даље чекао покрете дечакових руку, али су оне ћутале, не одајући ни трзај. Умало штап није испао из укочених прстију, док се тешки плави мрак примицао обали на којој се белила само једна рањена птица. Непомична, отвореног кљуна, испуштала је једва чујни крик. Требало је одлетети, помакнути се са тог места које не припада птицама, али ноге су биле везане за тло којим се убрзо један дечак упутио својој кући.

Ујутру, чим се са ледено хладне воде подигла измаглица, неки други дечак је  својим штапом за пецање боцкао непомичног галеба, жељног само ситних, небитних рибица.

Јелена Цветковић

МОЛЕБАН СВЕШТЕНИКА

 

Времешни италијански свештеник чучнуо је у ћошак своје ћелије и покрио се сламарицом. Напољу, снажне артиљеријске гранате експлодирале су по меканој афричкој земљи, а шарпнели су тукли по каменим зидовима његовог затвора. Са времена на време граната би се распрснула у ваздуху, а усијане металне крхотине пробушиле су зарђали метални кров

Стари свештеник се склупчао и привукао ближе себи једну танку сламарицу. Експлозије су напрасно престале. Старац се опустио. Довикнуо је својим тамничарима на италијанском: „Заштонасбомбардују?Коради ово?“

 Али, није добио никакав одговор. Старији Етиопљани, они који су говорили италијански, током година су постепено нестали, а он је кроз камене зидове чуо све мање и мање свог матерњег језика. Заправо, схватио је да већ безмало пет године није чуо ни реч италијанског. Повикао је на ахмарском, а затим на тигрини. „Шта је то? Шта се дешава?“ Но, није било одговора. Никад му нису одговарали. За њих он је био мртвији од тела која су трулела по дворишту. Када четрдесет година постављаш питања, а нико ти не одговара, то може да значи само да си мртав. Но, знао је да се не усуђују да му одговоре. Један му је одговорио, некад давно када је први пут ушао у ту ћелију. Да ли је од тада прошло четрдесет година? Можда мање. Године је било тешко пратити. Није могао чак ни да се сети човека који му је одговорио, изузев лобање. Тамничари су му дали лобању човека који је одговорио.

Лобања му је служила као чаша. Сетио би се тог човека и његове љубазности сваки пут када би пио. А тамничари су се сећали када би му пунили чашу; сетили би се да не смеју да разговарају с њим. Али он им је свеједно постављао питања. Опет је повикао. „Зашто се ратује? Хоћете ли да ме ослободите?“

Загледао се у железна врата на удаљеном зиду. Затворила су се за младићем 1936. године, када је Етиопија била италијанска колонија, и од тада се ни једном нису отворила. Користио се само мали отвор у дну железних врата. Кроз тај мали портал једанпут дневно улазила је његова храна, а излазио његов измет. Прозорчић, не већи од велике књиге – заправо само недостајући камен – изнад нивоа очију, пропуштао је светлост, звукове и ваздух. Његов једини иметак у ћелији, не рачунајући његову дроњаву схаму, беху лавор за прање, тупе маказе које је користио да сече косу и нокте, и Библија, коју су му допустили да задржи када су га утамничили. Да му није било Библије, знао је да би одавно полудео. Прочитао је свету књигу можда сто или двесто пута, и премда му је вид ослабио, напамет је знао сваку реч. Стари и Нови завет пружали су му утеху и бегство, чували његову души, крепили је.

Старац је помислио на младића који је 1936. прошао кроз метална врата. Знао је сваки детаљ младићевог лица и сваки покрет његовог тела. Ноћу је причао с тим младићем и питао га мноштво ствари о њиховој родној Сицилији. Толико добро је познавао младића, да је чак знао шта му се мотало по глави, како се осећао, где је ишао у школу и село из кога је потицао и колико му је отац био стар. Тај младић никад није остарио, дабоме, а приче су му увек биле исте.

Но, његово лице било је једино које је старац знао довољно добро да га се сећа. Последњи пут је видео то младо лице у огледалу пре скоро четрдесет година и од тада никад више, изузев у машти. Заплакао је. 

Небојша Aмановић