Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
_________________________________________________________________________________________________________________________2  

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

  Два века Његоша 


    
          Његош је рођен као Раде Томов Петровић 1. (13) новембра 1813. у Његушима, а умро на оближњем Цетињу 19. (31) октобра 1851. године.

У Митрополији црногорско-приморској Српске православне цркве, од ове године је 19. мај датум празновања Његоша као светитеља. Његош је још као млад владар средио политичке прилике у земљи, организовао судове, издејствовао повећање помоћи од Русије, установио сенат, подигао прву основну школу и основао штампарију (1834. године).

По властитој жељи Његош је септембра 1855. године, у време владавине књаза Данила Петровића, сахрањен у капели на Ловћену. Ту капелу је управо Његош замислио као цркву Светог Петра Првог Цетињског, свог стрица и претходника на владичанском трону, као маузолеј. Управо је песник и владика Његош прогласио Петра Цетињског за свеца. Том свецу је у календару СПЦ посвећен 31. октобар. Пре него што је 1974. године, на врху Ловћена, замењена гранитним маузолејом - споменичким комплексом, који је пројектовао хрватски вајар Иван Мештровић, капела је неколико пута претрпела велика оштећења, највише у Првом светском рату, крајем 1915. године, када је погођена пројектилима аустријске артиљерије.

Средином двадесетих година прошлог века направљена је нова капела, у коју су тада пребачене Његошеве кости.
Када је маузолеј направљен, камење којим је капела била озидана обележено је и похрањено у подножју Ловћена, са идејом да се на другом месту обнови капела.

О Његошу, који се сматра највећим и српским и црногорским песником, први је писао његов савременик - српски писац Љуба Ненадовић у "Писмима из Италије". Ненадовић, који се са Његошем сретао у више наврата у Италији, и у својим Писмима о Црногорцима је опевао Црну Гору и њене становнике, то је слика одушевљена и идеализована, али занимљива, пуна анегдота и духа.

У центру Београда, између Капетан Мишиног здања и Филозофског факултета је његов бронзани лик, дело Сретена Стојановића. Подигнут је 1994. године. У општини Бачка Топола једно место назива се Његошево.

Пре тачно пола столећа, поводом 150. годишњице Његошевог рођења, у Црној Гори је уведена и данас највећа књижевна награда на бившим југословенским просторима. Награда који носи његово име се додељује једном у четири године.


Преузето са сајта РТС, аутор Светлана Вукмировић

  

_________________________________________________________________________________

    НОЋ СКУПЉА ВИЈЕКА   

 

La douceur de l’haleine de cette deesse

surpassait tous les parfums de l’Arabie heureuse


Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова божја развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је кв бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
пламена се споји душа ка душици раскаљеној
и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
што је небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,

тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!


·              Песма је написана 1845. Први пут је објављена у "Босанској вили" 1913.


¤



¤

    КО ЈЕ ОНО НА ВИСОКОМ БРДУ    

Ко је оно на високом брду –
попео се на крутој литици,
смјело сио на висину страшну
и весели са ње поглед бача
пут пучине мора кипућега,
гледи море ка се узљуљало,
ка валови за валовма трче,
стењу исти са ужасном хуком
по простору немирне равнине,
устрашени Еоловим бичем,
ломе своју силу непрестано
о окружне скале и брегове?
Тај ти исти бистро око бача
пут престола свемогућег Творца,
погледима таму просијеца 
те прекрила поља подуранска
како муња дебеле облаке.
Он свуд очи веселе окреће,
тражи с њима, никад не престаје,
веља дјела Творца великога 
да у пјесне славу њему поје,
са тим пита и весели душу.
Оно ти је син природе – поет,
творац мали најближи Божеству;
од другије свије умни твари 
он најближе са могућим Творцем
има својство те га са њим зближа,
јер он може саздати свјетове
у идејам’ високолетећим,
кано што их отац премогући 
дјелом сазда и ево их каза.

¤
Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!
У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци! 
Страх животу каља образ често.
Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сакова.

Петар Петровић Његош
(1813 - 1851)