Александар Лесо Ивановић (1911-1965)
ЉУДИ СЈЕНКЕ
Има на свијету мирних, добрих људи што кроз свијет нечујно и тихо газе као да ногом ступају по памуку, а наше очи никада не опазе ни њих ни њину тиху радост или муку.
Има ћутљивих патника на свијету што се само уморно и горко насмијеше на људе кад се о њих тешко огријеше и сумину их невини, налик цвијету.
И има људи усамљених и боних, са образима упалим и жутим, што не чује им се ни смијеха ни плача, што живе као самотна и дивља драча, али с бодљама унутра окренутим, да ниједна никога не огребе и да ниједном никога не убоду до само своје рођено срце и себе.
Њих не види наше око кад их сријета, кад тихо прођу у мимогреду мирну, јер никог они ни лактом не додирну у вјечној гужви и вреви овог свијета.
И живе тако, нечујни и невесели, и миле као сјенке, као вријеме и сати, и тек кад умру, сломљени и увели, објаве црни посмртни плакати да су и они са нама живјели.
|