Суштина поетике
КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
       <<насловна                      ISSN 2334-9417
 

          



Број 28   Година III              Април 2016           Излази месечно             Импресум            03. 04. 2016. год.


У овом броју
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
    
mailto:poetryaz@hotmail.com

 
https://drive.google.com/file/d/0B3pxT3P88fodRURUMXFzRzFsSXM/view
     
https://issuu.com/knjizevnicasopis.com/docs/broj-28

Уводна реч

Светски дан поезије је био и прошао. Поезија остаје. Не кажем то тек да бих нешто рекао, већ што се 21. марта, откад је 1999. године поезија добила свој дан у светским размерама, широм света одржавају шаренолике поетске вечери. Од вашарске до камерне атмосфере. „Поезију ће сви писати“, записа у једној песми Бранко Миљковић, филозоф и песник, не остављајући баш јасан пут до суштине својих песама. Можда смо и овај стих тумачили погрешно и поверовали да ко год уме да се потпише уме и поезију да пише. Отуда толико шареноликих вечери поезије које буду и прођу. Поезија остаје у будућности. И убеђен сам, остаће много добре, осећајне и истинске поезије, поезије која се не чита очима, не слуша ушима, већ посебним чулима својствених једино Човеку.

Суштина поетике 21. марта није посебно обележила тај дан, али је већина редовних сарадника (верујем и остали) била активна. Неки су били организатори, кажу, успешних вечери, а други читањем својих песама допринели том успеху.

Први пут у уводном тексту ћу рећи нешто и о својој поезији. Захваљујући двема сарадницама, те вечери моји стиховани записи (намерно не кажем песме) читани су у два српска града. Захваљујући Гордани Димитријевић у Врању је први пут обележен Светски дан поезије, а био је посвећен мојим стиховима. У Бањој Луци, у организацији поетског круга „Стиховница“, а пре свега захваљујући Енеи Хотић, читани су неки од мојих стихованих записа, а Енеа је афирмативно говорила о Суштини поетике. Да ли ће са те две поетске вечери остати нешто за будућност, пресудиће најмеродавнији и неумитни судија – време, јер Поезија остаје.


Уредник



Ту око нас

Ту поред нас | Боро Капетановић

Боро Капетановић


Сећање на Војислава Илића
Војислав Илић је рођен 14.априла 1862. године

ЉУБИМ ТЕ, ДУШО

Сумрачак пада; тишина се свија, 
У милу тоне васиона сва; 
Вечерња звезда трепери и сија: 

Весело све је - само нисам ја! 
Немир ми стискô уморене груди, 
Несрећно срце што љубити зна! 

Кроз тиха поља срдашце ми жуди 
Далеко тамо, у бајнији свет: 
Да злато своје иза санка буди 

Уз гласак фруле, уз уздисај клет... 
Ил' да јој шапне поветарцем благим: 
Љубим те, душо, више него свет! 

(1880)



Заборављени песници

Заборављени песници | Душан Васиљев


Душан Васиљев


Сећање на Мешу
Меша Селимовић је рођен 26. априла 1910. године

ПИСМО МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА
СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ
ИЗ НОВЕМБРА 1976.


Још у вријеме када се почело јављати питање којој од југословенских литература припадају поједини писци српскохрватског језика, ја сам у више наврата покушавао да се одупрем сваком упрошћеном разврставању књижевних стваралаца према националном, републичком или чак покрајинском основу. Чинило ми се да су писци и њихова дјела незаштићено изложени ванкњижевним инсистирањима – свеједно да ли нас неко принудно издваја из једне, или накнадно премјешта у другу, територијалну књижевност. У једној прилици био сам принуђен и да лично, написмено, потврдим исправност поступка историчара књижевности који ме је уврстио у своју књигу о послијератној српској књижевности.

Било је то излишно, јер је 1972. године, у библиотеци “Српска књижевност у сто књига” изашао и мој роман Дервиш и смрт. У уређивачком одбору, који је вршио избор писаца за ту заједничку едицију најстаријих и најугледнијих издавача код нас, Матице српске и Српске књижевне задруге – налазиле су се и најпозваније личности да одређују не само естетску вриједност, већ и књижевну припадност једног писца. Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту.

Како у нашим књижевним приликама нагло долази до нових момената и олаких одлука, а ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам – може се догодити да ја, или моја породица, и даље будемо излагани непријатности нечијих упорности и неразумијевања. Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Срској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава.

Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српско-хрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права, загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције “Српска књижевност у сто књига”, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

Није, зато, случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности, са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним аутобиографском податком

 

С поштовањем и захвалношћу,

Меша Селимовић