Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

  <<насловна                  ISSN 2334-9417 

          


Број 46/47      Година IV          Октобар/новембар 2017.          

Излази двомесечно         

Правилник        

05. 10. 2017. год. 


  У овом броју  

Реч уредника


Крајем новембра биће пуне четири године откако Суштина поетике постоји. У почетку ми беше намера, што негде у опису и стоји, да овај часопис буде пре свега посвећен поезији. Временом је постајао све популарнији, тако да је на виртуелним страницама овог часописа објављено много песама, кратких прича, критика, осврта, есеја, па чак и романа у наставцима. Постали смо препознатљиви по неким рубрикама које иду из броја у број, али и неким повременим, но јединствено нашим.

Однедавно се оглашавамо двомесечно, али и с веб презентацијом, и лепо укомпонованим, лако читљивим ПДФ издањима. На почетку рекох неколико речи о годишњици и првобитној жељи стварања поетског часописа, за овај двоброј сам одлучио, не консултујући уредништво да га посветим исључиво песницима и поезији.

С обзиром на то да сам песник по опредељењу (или рођењу) веома сам задовољан што ће овај двоброј Суштине поетике бити својеврсна збирка песама. Надам се да ће се песници радовати, а писци других родова књижевности имати разумевања и стрпљења. Наравно, већ од следећег броја Суштина поетике ће се вратити својој устаљеној концепцији.

И на послетку, пошто сам при крају рада на часопису имао велику хаварију на компјутеру, молио бих за разумевање оне који су, можда, били предвиђени, а нису заступљени у овом двоброју. Такође бих замолио и све остале да своје радове поново шаљу за децембарско-јануарски двоброј, јер ништа немам сачувано.


Два пута две песме
Два пута две песме


Заборављени песници


https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/broj-46-47/zaboravleni-jovanka-hrvacanin

Јованка Хрваћанин



ЉУЉАШКА

Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се разигра
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањана јава – урлик моћног тигра

Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори

Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним  – вером занесена

И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки

Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе

Анђелко Заблаћански