http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<насловна                  ISSN 2334-9417 (Online)


Број 20 Година II        Август 2015       Излази месечно       Импресум       04. 08. 2015. год.


     У овом броју      

Пишите на
mailto:poetryaz@hotmail.com


Живе легенде



Ђорђе Сладоје


Подсећање

 

По небу се расуо хук тешког олова. Онај страшан хук који и даље бруји у мојим ушима.

Мајка је зграбила новорођенче, јурећи ходником. Бака је појачала телевизор, док је са помирењем гледала у свог декицу који одавно више не може ништа да промени. Девојчица је вриштала тражећи тату. Слободанка је тражила сина. Вриштећи кроз улаз његово име. Свако слово исказивало је страх да њега више неће бити.

Доњи део зграде је био чудно бучан. Једни су узвикивали имена оних којих нема, други су чучали неми са својим најмилијима. Сви су се дубоко у својим срцима молили свим силама. А њихова лица су личила на лица утвара. Њихове очи нису више биле људске. Срца грчевито скупљена била су празна.

Заглушујућа бука је брујала у њиховим ушима. Како се бука приближавала њихове очи су постајале све празније. Мајке су грчевито све више стезале своју децу, други су стајали немо и парализовани од страха, када је пала бомба у Немањиној.

***

Увек када прођем кроз Немањину, сетим се тих ужасних ноћи. Видим све сценарије који су се понављали у свим нашим градовима. Чујем и даље онај пискави звук који најављује нову крв. Осећам у ноздрвама мирис метала и барута који су остали иза гелера. На кожи осећам беспомоћни страх и језу, дрхтање пред близином смрти и стрепњу за живот породице. Очи  ми се сваки пут напуне сузама, али се борим да не зажмурим. Јер тада видим тамну ноћ, чујем хук. Видим како бомбе падају. Чујем врисак и експлозију.

 

Марија Љевнаић



Сећање на Вељка
Вељко Перовић је умро 27. јула 1967.

У ПРОЛАЗУ

Прошла је крај мене нечујно ко мирис,
И кад даље тихо и светачки мину,
Бледа као љиљан, поносна ко ирис;
Траг јој испод ногу златним блеском сину.

О, ко си ти, жено са незнаних страна,
Обасјана чудним, надземаљским сјајем?
Ти ускрсла песмо румених ми дана –
Имена ти не знам, али те познајем.

Ти си ко увелак из ког тајно струји
Прва моја љубав, она срећа тија –
Ах, у срцу моме пробуђена бруји,
Она слатка, слатка стара мелодија.


Сећање на Лалића
Иван В. Лалић је умро 28. јула 1996.

ТРАГОВИ

Трагови твоји међу стварима,
отисак усне замишљен на чаши,
хаљине твоје у плакарима
кад вешалицу празну машта маши -

трезна халуцинација. Павана
за инфанткињу. Музика тескобе
што раствара се у ваздуху собе
и слеже као талог на дну дана.

Корак у празној соби. Гласови
под куполом од кости. Дечији су.
Секунде дуге као часови.

У недреманом оку камере
још један снимак. Помак намере
осмех на лицу твом, у безобрису.
Уводна реч

Мало-помало и Суштина поетике стиже до малог јубилеја - двадесетог броја. Почетак је заиста био тежак у сваком погледу. Требало је времена да се сајт дотера у техничком смислу како би био лако читљив и корисницима који га читају и на компјутеру, и на телефону. Мени, који сам у тој области сасвим самоук, био је то велики напор. Мада, мишљења сам да је садржај битнији од тога како часопис Суштина поетике изгледа. И у том погледу, пажљивом читаоцу лако је запазити како је часопис растао, напредовао из броја у број. На то сам веома поносан и најискреније се захваљујем, како редовним, тако и повременим сарадницима. Посебно бих се захвалио младој песникињи Јелени Глишић која се прихватила нимало лаког задатка лектора и коректора у часопису.

Моја уводна реч, врло често,  је била критичким тоном обојена према појавама у савременој књижевности, али надам се да то није имало призвуке критизерства, јер не бих волео да се стекне утисак да критикујем једино из личних разлога, јер у овим годинама немам разлога да јурим за славом. Нисам је достигао, али време ће показати да ли је могло бити и другачије. Шта о сопственој поетици мислим нека то остане моје, јер, у крајњем случају, то је савим небитно за Суштину поетике.

У овом броју нећу ни критиковати ни ламентирати. Мали јубилеј је разлог за опуштање. Суштина поетике је објавила много песама, кратких прича, есеја, критике – по мом укусу вредних, али вероватно са првом пруженом шансом. И то је од самог настанка био и основни циљ часописа: дати шансу неафирмисаним ауторима, а не занемарујући квалитет. Мислим да је Суштина поетике сасвим остварила свој циљ, јер то ми сведоче и мејлови које добијам, а на ту чињеницу сам посебно поносан.


Уредник


In Memoriam
Милан Комненић је преминуо
24. јула 2015. године
www.knjizevnicasopis/xyz/milan%20komnenic.jpg

ЈАСЕНОВАЦ, ЦИГЛАНА

Јорговане, презрени цвете,
пролистај из трулине,
чуј како зоље лете
из напуклине

којом је зинуло трупло!
Ослушни како корен
надире у труо уплов
и дечју лобању оре!

Када си престао цвасти
пошто се свршила сеча,
по труплима су власти
бациле вреће креча.

Јорговане, бубуљичави рају
што куњаш у смрадно подне,
око циглане пси лају,
сотони је рачун поднет!


Сећање на Винавера
Станислав Винавер је умро 1. августа 1955.

МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО


Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно
.