БЕГ
Тог јутра, кад се пробудих из сна тргнута зујањем мале кућне муве, лелујавих крила и ситног црног тела, безнадно изгубљене, узмуване и неспокојне, прожело ме је неко чудно, путничко осећање. Помислих, а шта муве све време раде него управо то; дижу и спуштају свакојаки невидљиви или једва видљиви терет болести и очаја. Ова, још увек сасвим мала мува, није имала шта да изручи сем црвића неспокојства. Померих руку и мува одлете успевши у својој намери. Језа од некаквих црволиких слутњи преплави црвено море крви и мисли, и претвори се у жељу да седнем у воз и побегнем. Негде где није све спутано као што је овде.
~ Слађана Јанковић ~