Уместо речи уредника
ЈЕСЕН У ЧОВЕКУ Суштину дана сутон гаси И облак црн, бременит. Над крововима ноћи власи, Позне јесени пртена нит. Сред голе крошње сове хук. Псећи лавеж звонак кô страх. Одједном равницом просут мук, У души човека тежак уздах. У кућерку човек и паук: Један је другом најбољи друг, Јер нико не чу с уздахом јаук, Завет прошлости, најцрњи дуг. Маглом скрита самоћа тешка. Заборављени очеви, мајке, Свака друкчије иста грешка, Ухваћене душе животом хајке. Јесен притисла успомене С грактањем врана у свитања, Док гасну негде нечије зене, А с њима неречена питања. 2. децембар 2019.
Анђелко Заблаћански |