○Заборављени песници○ ○Три песме○ ○Поетски времеплов○ ○Чему се смеје Ђоконда○
○Три песме и прича○ ○Ђурин кутак○ ○Проза○ ○Доситеју у славу○ ○Епиграми○ ○Поема○
○Песме за децу○ ○Есеј○ ○Роман у наставцима○ ○Даме пишу поезију○ ○Љубавна писма великана○
○Пет сонета○ ○Критика○ ○Осврт○ ○Преведена поезија○ ○Цитати○ ○Одломак○ ○Енеини дамари○
Уместо уводне речи
СЕПТЕМБАР
На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна - трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост
Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак
Сваки нов дан гњлим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време
Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме
Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи - никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако
Анђелко Заблаћански Стеван Раичковић
СЕПТЕМБАР
Станимо мало, песмо!
Јесмо ли живели, јесмо?
Ти си најлепше сате
- Јаблани кад се злате
У лакој магли, пени -
Однела тужно мени.
| Чему се смеје Ђоконда
Невена Лишанин
Вито Николић
СЕПТЕМБАР
Тај сјај заласка, та рана јесен,
Те страсне боје нашег бола
И тихи лист што мрући бљесне
Како да слави сопствени пораз.
Тај чудновати мир небеса,
Та дубока и умна плавет
- није ли, можда све то пјесма
коју би требало знати напамет.
|
