Реч уредника
Шта ту има да
се прича и паметује? Часопис ће својим садржајем све рећи, а критика (мада је
код нас више и нема) и читаоци (и њих је све мање) веровати или не причама,
есејима, песмама… између корица Суштине
поетике.
Склапање овог
броја трајало је дуго. Требало је ишчитати све пристигле радове, а никад их
није било више него сад, да ли због короне или раста Суштине поетике као часописа у којем желе многи да објаве своје
радове, није ни важно. Затим, део који уредници не воле, барем је мени то
најтежи део, кад се морам одлучити шта ће ући у часопис, а шта не. Увек се
питам како се осећају писци чије радове нисам уврстио, стављам се у њихову
улогу одбачених и буде ми жао, мада сам сигуран да увек одаберем најбоље. Затим
сати и сати рада на припреми за штампу. Уобличити све те радове у форму како ће
изгледати часопис, додати неке ситнице да у естетском смислу изгледамо
подношљиво за око читалаца.
На крају
долази и најтежи део. Требало би негде пронаћи средства да се сав тај материјал
одштампа. Штампање је све скупље, а новца све мање. У овом броју смо смањили
величину фонта и проред, да би стало више текста на мање страна…
И ево, часопис
је готов, а кад ће бити доступан ауторима и читаоцима, не знам. Кад скупим
средства.