Верујем да часопис Суштина
поетике полако стиче своје читаоце, али помало сам већ уморан од позивања
младих да га прихвате као своју шансу. У прошлом (осмом) броју десила се мала
непријатност – и то баш са младима којима желим дати шансу какву нисам имао на
својим песничким почецима. Наиме, извесна госпођица, чије сам стихове мало
преправио, а начинио сам пропуст да јој јавим да могу једино тако ићи, толико
се нашла увређена да ми је запретила законом, и то наводећи таксативно чланове
закона које сам повредио. Као да сам
покрао Андрића или преправљао Његоша. Они чије сам стихове понекад преправио
знају да сам их увек о томе обавестио пре објављивања. У младости сам био
срећан ако ми у неким новинама или часопису објаве песму чак и кад су је
преправљали. На тим дорадама сам
учио, а никако им због тога претио. Но, времена се мењају, а како време чине
људи, људи су се променили. Сад сви све знају одмах и сад, сви са сваким словом
пишу ремек дела, а књижевност (нарочито поезија) све је приземнија и
тривијалнија. Све док не схватимо да су и пре нас живели људи који су стварали,
да ништа не почиње од нас и да никако то пре нас не смемо да заборавимо, у
свакој сфери живота, а овај часопис се бави књижевношћу, на дијаграму квалитета
линија ће стрмоглаво падати. Морамо научити да, иако из квантитета долази
квалитет, никако не значи да је квантитет сигурни квалитет.
Без обзира на све препреке, часопис Суштина поетике ће наставити да излази.
Уредник