http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<насловна                  ISSN 2334-9417 (Online)


Број 19 Година II        Јул 2015       Излази месечно        Импресум       04. 07. 2015. год.


     У овом броју      

mailto:poetryaz@hotmail.com


Афоризми



Срба Павловић


Сећање на Попу
Васко Попа је рођен 29. јуна 1922.

У ОСМЕХУ

У углу усана
Појавио се златан зрак

Таласи сањаре
У шипражју пламенова

Плавооке даљине
Савиле се у клупче

Подне мирно сазрева
У самом срцу поноћи

Громови питоми зује
На влатима тишине


Сећање на Мику
Мика Антић је преминуо 24. јуна 1986.

ПОД СТАРИМ МОСТОМ

У мени вечерас ова река
разбија огромна брда далека,
мучи се,
урличе,
размиче кланце
и кида своје зелене ланце
и рије кроз моје срце риђе,
јер мора некуда да изиђе.

У теби вечерас та иста река
чудно је мека.
Сва је од млека,
и час је златна,
и час је плава.
У њој се цео свет одсликава.

Свако у себи реке друге
под овим истим мостом сретне.

Зато су наше среће и туге
тако другачије истоветне.


Сећање на Кочића
Петар Кочић је рођен 29. јуна 1877.

ПОНОЋНИ ЗВУЦИ

У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.

Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?

То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.

Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.

Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.

Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.


Уводна реч


Уместо уводне речи у овом броју Суштине поетике пренећу вам писмо једног младог човека који се бави писањем, а као реакцију на неке од претходних мојих уводних речи у овом часопису. Наравно, писмо преносим у целини и уз допуштење младог аутора.

 

Уредник

 

Поштовани господине Заблаћански,

 

Ви сте један од ретких људи који су приметили једну аномалију у српској књижевности, а која се зове конкурси. Пишем Вам јер сте први човек који је јавно иступио против њих и јавно дигао свој глас против онога што се на њима дешава. Када сам прочитао Ваше уводне речи у часопису, одахнуо сам, пао ми је камен са срца. Помислио сам, нисам луд. Или ако јесам, нисам једини.

Организовање књижевних конкурса би теребало да буде шанса за младе и неафирмисане писце. Књижевни конкурси се организују, али оно у шта су се они претворили, за сваког писца који пише из душе, постало је забрињавајуће, а за ову земљу опасно. И мислим да уопште не претерујем када кажем опасно. Радови који на тим конкурсима побеђују су такви да би због њих свако мислеће биће требало да буде забринуто. Наравно, изузетака увек има, али се њима нећу бавити, њима свака част. Победнички радови на великој већини конкурса, не само да у себи немају ништа лепо ни уметничко, већ су за осетљиве желуце и прилично гадни за читање. Радови у којима су полни органи и људске излучевине свих врста најчешће употребљаване речи, постали су лепак за награде. Зашто је то тако? И то није случај само са младим писцима, већ су и књиге веома познатих и реномираних писаца, који сваке године улазе у ужи избор за НИН-ову награду, пуне таквих бљувотина и таквих простаклука, који се читаоцима сервирају под плаштом „уметничке слободе“, да је све то постало до крајње мере забри-њавајуће по оно мало културе што је у Србији остало. Најболније од свега је то што управо таква злурада дела добијају награде и бивају промовисана као најбоља. Живо ме интересује, када жири додели награду једном тако шљамном и блудном делу, каквима додељују, да ли би чланови истог, својој деци смели препоручити да се угледају на писца којег су наградили? Када говорим о жирију, на пример за НИН-ову награду, у њему седе само еминетни писци и стручњаци; дакле о глупима не може бити ни говора. Како је онда могуће да се награде додељују за тако срамна дела? Једини одговор који ја имам, а молим Вас за мишљење, јесте да се награде таквим делима дају намерно и смишљено, да се бира најгоре дело које ће се наградити, како би се у овој земљи затро последњи траг уметности, лепог, естетике, људских вредности. Ја сам сигуран у то. Ради се са циљем да се овај и онако необразован народ још више заглупи. Једно, два или двадесет дела са садржајем који сам споменуо, нису опасни. Опасно је на стотине таквих дела који се током године репродукују и читаоцима сервирају као „савремени токови уметности и књижевности“. Преко главе ми је више модерне књижевности. Какву год небулозу неко напише, представи је као модерну књижевност. То није уметност, то није књижевност, то је шљам, и то свако зна, али свако о томе ћути и сви се праве луди. А народ се тим шљамом свакодневно затрпава и свако ко нема чврсто зацртане критеријуме и ставове, ће пре или касније пасти под утицај тог шљама и мислиће да је он леп и да тако треба писати. То се, уосталом, увелико дешава, а издавачке куће, конкурси и њихови жирији, главни су и једини писци приче о убијању српске књижевности.

 

Марко Јуришић                                            29. јун 2015.

(1990)




Заборављени песници



Паун Петронијевић


Када наиђеш на човека са којим вреди говорити и са њим не говориш, изгубио си га. Када наиђеш на човека са којим не вреди говорити и са њим говориш, изгубио си речи. Мудрац не губи ни човека ни речи.
Конфучије
(551 - 479 п.н.е.)