♣Број 17 Година II♣ ♣Мај 2015♣ ♣Излази месечно♣ ♣Импресум♣ ♣04. 05. 2015. год.♣
♣Живе легенде♣ ♣О поеми Стражилово♣ ♣Деца пишу♣ ♣Ђурин кутак♣ ♣Бунтовник с разлогом♣ ♣Мост љубави♣ ♣Осврт♣ ♣Женски ликови♣ ♣Поетске наде♣ ♣Заборављени песници♣ ♣Да се подсетимо♣ ♣Песме за децу♣ ♣Четири песме♣ ♣Дубровачка књижевност♣ ♣Две шансе♣ ♣Ране песме Рада Драинца♣ ♣Уздаси сна♣
♣Приче♣ ♣Енеини дамари♣ ♣Критика♣ ♣О Андрићевој приповеци♣ ♣Уредниково ћоше♣
Живе легенде  Милован Данојлић
Дис се утопио 16. маја 1917. године
УТОПЉЕНЕ ДУШЕ
Још једном само, о, да ми је дићи Испод живота свет умрлих нада; Још једном само, о, да ми је ићи Простором снова под видиком јада.
Потајна слабост и жудња ка срећи, Скривене мисли у боји љубави, Њен поглед некад све што знаде рећи, Још једном само да је да се јави.
У хармонији светлости и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије.
У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости - о још једном само, Да ми је да се моје мисли крећу, Да ми је да сам још једанпут тамо.
Да ми је да сам пределима оним, Где су ми младост, сан и успомене, Код негда својих да је да се склоним С лепотом њеном што к'о мирис вене.
Ил' да је гробља, сенки, ветра, звука И игре мртвих, аветиња коло, Да је болова, сећања, јаука - Знамења, да сам некад и ја вол'о.
Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.
Немају више живота ни за њу Сва њена љубав и моја страдања: Дремеж и сутон и ноћу и дању. Нама се спава. Нама се не сања.
Губе се редом, труну под животом Алеје бола и поднебља плава, И моја лира са њеном лепотом, Тугом и срећом... Да је да се спава.
И само каткад, ал' то ретко бива, Њу када видим посред ових зала, Прилази мени нека магла сива, Наговест бледа далеких обала.
Гледећи дуго тај маглини вео, Камо се дани моји разасуше, Шири се покров велик, простран, бео, Под којим леже утопљене душе. |
 Уводна реч
Од прошлог до овог броја Суштине поетике десили су се неки песнички конкурси. И треба да се десе, треба их што више, али кад се конкурс заврши, па мене као учесника обавесте мејлом да је победила песма та и та, и уместо те и те песме пошаљу ми сопствене фотографије са манифестације, одмах сам се упитао да ли је можда требало да шаљем „слику своју љубим“ уместо песме на тај конкурс. Своју песму са победничком не могу да упоредим, али слике могу – лепши сам од њих. Дакле, победио сам. Шалу на страну, али заиста мислим, ако су ме већ обавестили ко је победник (не сматрам да су били обавезни - нити сам очекивао), логичније је да су ми послали победничку песму, а не своје фотографије. Други конкурс још није завршен, радови се шаљу под шифром, са решењем шифре (име, презиме, контакт подаци у случају да победите) у посебном коверту. И шта је сад ту чудно? Сви знамо како се шаљу радови под шифром. Чудно је то што вас на мејл, који је у том коверту за решење шифре, обавесте да су вам песме стигле на конкурс. Чему шифра и кључ шифре ако се коверат са решењем отвара пре читања радова? И сад се враћам на почетак, на своју реченицу и треба да се десе (конкурси), треба их што више. Враћам се са недоумицом, са питањем себи („њих“ више и не питам) – да ли треба да се десе? Требају ли нам конкурси ако су овакви? Треба ли слати радове? Треба! Веру у Човека не смемо никад изгубити. Човек постоји иако нам се чини да је цео свет фукара и олош (да сад не цитирам Андрића). Нека међу сто, двеста лоших људи има само један добар и поштен човек, вреди се надати да ће ваше дело бар једанпут доспети у руке таквом човеку.
Уредник  Генијални пас Сити ПОДСЕЋАЊЕ
Живот је шири од сваког прописа. Морал је замисао, а живот је оно што бива. Како да се уклопимо у замисао а да га не оштетимо? Више је штете нанесено животу због спречавања греха него због самог греха.
Меша Селимовић (1910 – 1982) |
