http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<насловна                  ISSN 2334-9417 (Online)


Број 22 Година II        Октобар 2015       Излази месечно        Импресум       05. 10. 2015. год.


     У овом броју      

mailto:poetryaz@hotmail.com



Живе легенде



Владимир Јагличић

Сећање на Ракића
Милан Ракић је рођен 30. септембра 1876.

У КВРГАМА

У кврге су ме бацили, о срама!
Да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив и зашто? — Тама
Ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал̓ чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада!
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал̓  знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил̓  плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, —

Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини̓
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.


Уводна реч


Често се у уводној речи осврћем на нелогичности и неправде у српској књижевности. Скоро увек пишем о данашњици, али тога је било, и не само у књижевности, откако свет и књижевност потоје.

Мој Мачванин Борисав Бора Симић на Крстовдан је прославио осамдесет шести рођендан. Дај Боже да слави још дуго, али не пишем ово због његових година. Бора Симић је песник, велики песник чије су песме преведене на неколико језика. Бора Симић је у Америци добио поштанску маркицу са својим ликом. А у Србији ништа.

Није Бора од оних који је тражио много, а који су до тога стизали на разне начина, не бирајући средства, заборављајући на част и чест. Бора није. Он је један простодушан човек, сељак који не уме и неће да завиди било чијем успеху. Радује се свакој, било чијој песми. Свачијем успеху. Свакој мојој песми - слушајући како рецитујем, се дивио као да је његова. Несујетни су само велики, а он је највећи мачвански поета.

Недостатак школе Бора је надокнадио читањем књига чији број је четвороцифрен, а већ петнаестак година због наглог слабљења вида не може да чита. Он је песник јер је Свевишњи рекао, а то Бора често и каже – како не пише он већ неко кроз њега.

Све би то било лепо, мада његов живот никад леп није био, да је у српској књижевности добио место које му припада. А није. Други јесу. Из времена кад је био у највећој стваралачкој снази добио је тек понеко заједничко песничко вече, наступ на телевизији или новински чланак.

Верујем да ће будућност исправити грешке прошлости и садашњости. Ако је по правди.


Уредник



Песма Боре Симића


БИТВА У МЕНИ

Кад ме загрле твоје обале без бола
млеко твог питомог неба
ороси моје стрњике очију
тад нисам жељан ни хлеба.

Кад вивак из шевара
постане звоно песме моје
у освит дана
тад ми у души пчеле се роје.

Кад пусто подне
пољима трешти у сјају
тад ми у души штенци врућине
гладни залају.

Кад јаблани јесење сањалице
и луди багреми - свати пролећа
милују сребро звезда
тад ми се душа умрлих сећа

Кад ме загрле уједрале гране
твог зеленог ћутања
душу ми
тад цркви води путања.


http://www.poezijasustine.rs/vasa-poezija/bora-d-simic
Бора Симић