Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

 Лични став 

Бранислав Чурчов

 

¤

 

РАЗМИШЉАЊА О ПОЕЗИЈИ

Nam castum esse decet pium poétam ipsum, versículos nihil necesse est. (Catul., 16, 5-6).

Шта се дешава са песником док ствара? – то је питање одавно човеку на памети. Док, читајући дела великих песника, понекад замишљамо како је могао да изгледа тренутак у ком је велики песник бележио речи које се налазе пред нама, често би нам се пред очима појавила слика песника, који се осамио, у мирној ноћи, и записује утиске минулог дана. Зашто баш у ноћи? Ноћ је доба кад се сва природа одмара. Човек који онда надјача своју природу и подреди је духу, може најјасније да чује своје мисли, и да их изрази. Дух човеков зато мора увек да буде жив (ахан), али смирен! Смирењем се гради веза човековог духа и Светог Духа, ког песник прима, заслужено, на дар. Тај призор изгледа као сан, у ком је песник прожет светлошћу свог духа на који је повезана светлост (Светог Духа), чији се један крај завршава у песнику, а други је винут високо и не назире му се завршетак (почетак). У таквом тренутку, песник остварује идеју која васкрсава у њему! Песниково стварање делује као једна света тајна, непосредна веза која га спаја са Богом. Песник зато мора да буде достојан, семена мудрости коју прима.

Песник је као Христ – вечно млад и одувек стар. Како би постао такав песник, човек мора да поврати и сачува своју чедност. Та чедност добија се једино кроз Љубав, јер једино чисто срце може искрено да пева. Како је песницима, световним људима, дано да свој дух надахњују световним женама, и тако (поново) науче Љубав, они кроз жену враћају и своју чедност. Ако песник, кроз жену, тражи враћање своје чедности, онда своје тражење не сме да услови њеном чедношћу, јер то ће му се обити о главу – пропатиће и изгубиће Љубав. Треба знати да је жена грешна као и човек, и песник опраштајући јој њен грех, добија опроштај за свој грех.

Давањем себе, људи дају и свој грех. Примањем другога, људи примају туђи грех. Кад човек дели са другима, његово постаје туђе, и туђе постаје његово. Тако туђе и туђин постаје наш, и више није туђин.

СПАС У ТРАГЕДИЈИ

У последњим данима, у тамници, Сократ се бави песништвом. Пева да испитује „шта значе неки снови, и да се клоним греха, кад ми већ толико пута наређују да се посвећујем тој музици[1]“! Један исти сан посећује га често: „Сократе, музици се посвећуј и њу негуј!“ – и „подстиче баш на оно чиме сам се већ и занимао, наиме на музику, јер је философија, по моме схватању, била највећа музика, а ја сам баш њу неговао.“ „Сматрао сам да је сигурније не променити светом пре него што се очистим од греха, састављајући песме и покоравајући се сну.“ [2] Сократ нас учи како се трагична судбина прихвата, а онда и побеђује! Поезијом испитује (и потврђује) да ли је исправно живео, да ли је био доследан, и чисти се од греха, да би његова душа могла да почне еволуцију (јер грешна душа не може да се одвоји од тела). Зато се радује смрти! Оставља жену Ксантипу са двојицом малих синова, и једним одраслим, прихвата наметнуту му трагедију и мења свет. Спасава се. Побеђује!


БОЕМСКЕ СТРАСТИ

Много бројнију породицу оставио је иза себе Ђура Јакшић, и, сматрам, сам им наметнуо своју трагедију – да пропате више него што је он умислио да пати.

На промоцији Антологије боемске поезије Ратка Чолаковића, један боем (који је говорио), након што је, у заносу, завршио говор, објашњењем шта све треба да би неко био боем, и да то не може свако ко то умисли – отишао је у знак протеста, да пуши и да пије. „Треба доста стажа да би неко био боем.“ Можда многи од нас желе да постану боеми. А то, просто, не може да се жели! Свакако, то није нешто што млади треба да желе да буду. Немамо разлога за то. Немамо покриће да будемо хедонисти. То је нешто што се човеку деси у животу пуном неправде... а онда не жели да се промени. И мора да иде до краја, да пропадне. То је живот посвећен само једном – боемству. Само онда када је та трагедија само лична, кад је то страдање свесно и циљно, неизбежно – само тад доноси више користи добру, него злу. Прави боеми су они „себичњаци“ који ипак несебично раде за неко заједничко добро. Али боли их неправда, или самачки живот, па су постали боеми, да не би полудели. „Боеми су људи који траже друштво, јер теже подносе себе него друге.“[3] Остали људи који седе у њиховом друштву, или само уживају у њиховом друштву, или траже прилику да им у украду мрвице дарова, кад у тренуцима прејаких осећања, проспу душу по кафани.

Млађи песници као да немају животне радости, и све што напишу као да је писано на силу, из збуњености, а не из јасноће, у славу апсурда, а не смисла. То је ругање уметности и свету. Изопачење. На песничким вечерима, може да се примети како млади песници пишу (и читају) као да немају духа (осим што немају слуха).  Описмењавање народа допринело је томе да шире народне масе упознају слова, и да могу да се писмено изразе (свако може да буде писац), али шта вреди што умеју да се изразе, кад немају шта да изразе! Кад млади песници (писци) пишу као што пишу, није ни чудо што толико пију. Пре су песници били сиромашнији, али су много богатије писали. И раније је, ваљда, свако писао поезију, али знало се да је добар песник онај ког после смрти не можеш да убијеш. Он у својим песмамa живи као вампир, рекли би – као светац, рекао бих!

ПОЕЗИЈА „ДАНАС“

„Поезија је у кризи: писање поезије је у кризи, читање поезије је у кризи.“ Академска мафија тако ламентира на скуповима у историјским здањима која су окупирали. „Све је пропало!“, вичу, и настављају да живе. „Све је пропало!“, вичу, и настављају да дижу пензије. „Све је пропало!“, већ двадесет година тако –  вичу. Пропало је оно што је пропадљиво, да би се показало оно што је вечно! Уопште не треба размишљати о поезији „данас“, јер поезија је увек (ако је поезија)! Песник је заувек млад, што се тиче животне радости, и одувек стар, што се тиче мудрости. То му омогућује да живи и да се бори. Да верује! Правих поета је мало, толико да су поетастери могли да се организују у песничка удружења (и сви остали у своја удружења), и да прогласе монопол над песничким звањем проглашавајући га звањем, уместо врлином духа. Они се баве политиком књижевности, више него суштином. Запослени су у просвети, а није им јасно зашто је поезија у кризи? Баш њихов посао је да образују младе песмољубе. То не могу да ураде зато што ни сами не воле то што раде, ни сами не верују у то што раде (ако ишта раде)! Не треба да терају младе људе да сецирају и тумаче поезију. Поезија се не испитује, она је та која испитује! Поезија испитује живот, поезија се живи. Без поезије живот би био незамислив. Историја је учитељица живота, кажу – поезија је историја осећања. Младим људима треба образовати срце! А то поезија сама ради, не треба јој помагати, само треба не одмагати јој! Поезија је у кризи само зато што је душа у кризи. Неважно је у ком облику је поезија записана, важно је да је то израз душе, који прати мелодију осећања. Душа души треба! (А песникова душа треба да буде сродна свима.) Поезија је хармонија душе! Уз поезију осећања сазревају. А то је неопходно за сазревање личности. Само зрела личност може да се ослободи и да „научи пјесан (то је избављење)“.

МУДРОСТ ЉУБАВИ

Философија, као реч, значи „љубав према мудрости“. За философију поезије важно је волети поезију, тј. мудрост поезије, мудрост коју поезија носи. Тако би се могла извести и реч филопоезис. Али, да би ишта могао да воли, човеку је, пре свега, потребно да научи да воли – да научи Љубав, уопште. То људи, ако науче, науче кроз живот. Ретки то науче кроз поезију (и они који не стварају сопствену). Такви људи живе кроз поезију. То су поете.

Колико ли је само мудрости изречено, коју нико није записао и сачувао. Запитамо се онда колики мора да је делић свемудрости оно што јесте записано. Колико је само мудрости изречено које је неко чуо, па записао као своју. Колико је само те мудрости изгубљено за људе, као блага што леже на дну океана, из бродова које је потопила (зла?) судбина.

Зашто су прави мудраци говорили кратко, и наизглед недоречено? – Зато што нису желели да од својих слушалаца створе масу која ће дословно прихватити њихове речи као правило, него да их покрену на размишљање, и да сами пронађу крајњи смисао мудрости.

Читалац неће увек знати шта је песник написао ако прочита само оно што је тај песник записао. Да би разумео шта је песник написао, често је потребно да прочита оно што је песник прочитао, да осети оно што је песник осетио, да проживи оно што је песник проживео. Ако је то добар песник, онда ће из његових речи прочитати оно што је песник прочитао, осетиће што је песник осетио, и доживеће оно што је песник доживео. Али, то је све узалуд, ако не верује, у оно што песник верује. Песник је као дете, али не детињаст, него наивна срца. Зато увек верује!

Може ли да се каже да је негде записан највећи људски јад, или да је негде записана највећа људска радост? И оно записано што зовемо највећим, веће је него што треба да буде да би нас одушевило. Усудио бих се, некад, да помислим да је све већ речено, да нови писци само прилагођавају својим савременицима из своје средине оно што је неко већ негде рекао. И Проперције просуђује: „Устукните, римски писци, устукните, грчки! Не знам шта ће се родити веће од Илијаде!“ У Грчкој је комедија била у сенци трагедије. У Риму обрнуто. Римљанима је недостајала трагична концепција света – основа сваке велике уметности.[4]

Иако је неко рођен да буде песник (не рођен као песник), пропашће ако не ради. А радиће у почетку по предању, јер предање није узалуд чувано и брањено, и крвљу! Бранили су га и они који нису свесни шта су уопште и бранили. Зато песник мора да буде свестан.

Песник је сведок чије сведочење оживљава са мртвог папира годинама након што су сви остали сведоци и трагови ишчезли, и чини да читалац саосећа живо, и истински, као да је и сам сведок. Тако песма живи, тако живе они који су у песми, тако погинули нису умрли.

СА ПОЕЗИЈОМ У ВЕЧНОСТ

„Видиш да читам поезију, и питаш ме колико је сати!” – одговарам кад хоћу некоме да дочарам како се поезија простире у вечност. Површно читају данас јер површност траже, а то у поезији неће пронаћи. Поезија захтева, не удубљивање, него – дубину осећања (опет, окретање себи). Она их сама, током живота, продубљује.

Ретко се среће неко ко цени уметничку поезију. За ангажовану је увек обезбеђено место у центру пажње јавности... Ангажована поезија је, заправо, стихотворство, у служби неке друштвене тражње: било политичке, идеолошке, хистеричне забаве, или било чега другог, а задатак јој је да наведе примаоце на жељено, подобно расположење. То не може да се сматра поезијом, јер поезија је, у чистом облику, одлика племенитог духа, независног, слободног, у заједништву самосвојности – сама себи циљ, а значи – слободу!

Сви слободоумни људи су слични! Њих не занима да ли их гурају на маргине, јер маргине за њих ни не постоје. Песника има разних. Једни су живели у манастирима, једни у борделима, једни на трону, или против трона, други уз трон, или сасвим по свом. Најбољи песници су они који иду кроз живот не обазирући се на тронове, који допуштају да поезија утиче на њих, уместо да само они утичу на поезију. Поезију ће сви писати – али песник је само онај ко је живи!

Ја бих песнике прогласио за природну реткост и забранио њихово хватање, убијање и узнемиравање у току целе године!

*

Песник се спасава кроз своју поезију. Дарови Божји јесу израз Његове љубави. Љубав ствара – а мржња разара. (Рекли би неки и да мржња ствара – може бити да мржња покреће на стварање, али стварање ради разарања. Било би то стварање средства за разарање, које је циљ. А Љубави је само стварање средство, а циљ је Вечност.) Дар постаје проклетство ако се ништа не уради са њим. Човек је идеја, или се оствари или се порекне. Сваки човек је сам своје уметничко дело. Човек је најсрећнији док ствара и најзадовољнији кад створи. У оно што ствара он усађује своју љубав. Стварањем исказује своју замисао о Љубави. Човек ствара из природе, или из своје природе, а Бог је створио ни из чега. Песник, као и Бог, ствара ни из чега – рекао би Дучић. Човек се, као такав песник, може пронаћи само кроз Бога, кроз Љубав. Највећи проналазач свих времена је човек који је пронашао Бога, у себи. Тај човек може да буде свако, и било кад. Ако може да постоји љубав према себи, онда је то љубав према Богу у себи – као што је љубав према другима љубав према Богу у другима. Говоре: док не видим Бога, не верујем да постоји. Ако Бог не постоји, шта бисмо видели кад затворимо очи?

            Истина није само оно што је разуму потврђено. Бити човек не значи проживљавати све само кроз разум, јер разум се развија у природи, и немогуће је убедити га у смисао постојања нечег ван природе. Срцу се показује Оно што није од природе, и од чега природа, уствари, исходи. Срцу је То, за разлику од разума, видљиво у природи, јер Срце види кроз твар. Слободом Срцу твар одаје Суштину – која је створила твар у којој се огледа. Неслободном Срцу твар изгледа као сама суштина. Тренутно живимо у свету где симболи више нису симболи природе, и симболи човека, него симболи машине. Ако гледамо човека као врхунац природе, онда је и сам човек у суштини поезија. На први поглед, можда никад до краја докучива самој себи. Поезија коју човек пише покушај је схватања живота. А шта је друго живот, него природа. Ја верујем у природу, која представља потпуни склад. Човек се отуђио од (своје) природе, и организовао у друштво, које никада неће да достигне склад. Склад је суштина човековог бића, који постиже у природи. То није дивља природа, него питома – у којој међу свим бићима, јединкама и појединцима, влада пријатељски однос – љубав.

"Човекова спознаја Љубави је, најчешће, поступни развитак. Прва (могућа) спознаја је самоспознаја, мучним тражењем Бога у себи." (Владета Јеротић). Господ тражи да будемо прво своји, па Његови – јер не можемо да дамо оно што испрва немамо. Да бисмо имали, морамо да створимо. Онај ко ствара зове се уметником, а стварање – уметношћу. Уметност је усавршавање свог духа, тражење Бога у себи. Усавршавање себе је љубав, а Бог је уметнички узор. Довршено уметничко дело, као производ уметника, увек је намењено другоме. Љубав је у стварању, а не у имању. Да није створио Човека, коме би Бог био Љубав? Да није Бога, како би Човек знао шта је Љубав? Јер Он је Човеку, недовршеном, усадио део себе као уметника, да се довршава, и кроз стварање спозна Љубав, и тако му постане једнак.

Песнику је даровано да влада језиком – језик је уметност, уметност Речи. „Ти служиш својој уметности, а не својој сујети. Да ли твоја дела имају неку вредност, то мораш увидети тачније него било ко други, као што си свестан и сваког њиховог недостатка. Могућност таквих увида део је стваралачког дара. Ако, дакле, имају вредност, онда ништа друго није важно. Да ли ће поткупљиви критичари уочити ту вредност сада, после сто година или никад – теби је свеједно. Ти си обавио свој задатак.“[5]

„Филм без публике замислив је само као промашај, слика коју нико не гледа, такође. Треба да је само поезија без читалаца нешто непроблематично и допуштено, чак пожељно...“[6] 

И кад писаца и читалаца нестане, остаће поезија, као последња Реч. Достојевски пророкује: „Лепота ће спасити свет.“ Поезија је најчистија лепота коју могу да замислим. Цео овај свет, и лепота живота свих нас, чине једну Књигу – КЊИГУ ВЕЧНОГ ЖИВОТА! ПЕСНИЦИ СУ ХЕРОЈИ ВЕЧНОСТИ.


[1] Музичка делатност у ширем смислу јесте сваки духовни рад, носио он научни или уметнички карактер. Према томе, музика може да значи и песништво и философију. (Напомена из цитиране књиге).

[2] Федон, Платон, Еидос 2001, стр. 18. Превео: Милош Ђурић.

[3] Боеми, доајени и витезови, Димитрије Е. Панфилов.

[4] Увод у римску лирику, др Војислав Ђурић.

[5] Миливоје Пејчић, О задатку песника и судбини песничког дела, http://www.poezijasustine.rs/milivoje-pejcic/o-pesnickoj-umetnosti.

[6] Миливоје Пејчић, О читаности и маргинализацији поезије, http://www.poezijasustine.rs/milivoje-pejcic/o-pesnickoj-umetnosti.


Бранислав Чурчов


Пишите за Суштину поетике
______________________________________________________________