Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_

 Српски нобеловац 

¤


Октобар је месец у којем је рођен једини српски нобеловац -  Иво Андрић. Сто двадесет две године је прошло од његовог рођења и педесет три од како је добио Нобелову награду, а српски језик још није изнедрио писца који се тој награди барем приближио. Могло би се рећи да се последњих година том циљу примакао Добрица Ћосић, али остаје горак укус да је то више била ствар нечијих спекулација (чак су га средства информисања  проглашавала победником), него неког истинског и конкретног деловања ка награди. Сама та чињеница, а не једино она, говоре о величини Андрића као писца. У октобарском броју Суштине поетике представљамо вам део његовог, превасходно поетског, стваралаштва.

Рођен је 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника, одрастао у Вишеграду, школе похађао у Сарајеву, Загребу, Бечу, Кракову, тамновао у аустроугарским затворима као припадник организације Млада Босна. Године 1919. постаје грађанин Београда и ступа у дипломатску службу, у којој остаје све до избијања Другог светског рата. У међувремену, 1924. године, докторирао је на Универзитету у Грацу, са темом из области филозофских наука. Аутор је неколико значајних романа, више дела приповедачке прозе и лирско-филозофске поезије, есеја и критика. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност. Своје најзначајније романе (На Дрини ћуприја, Госпођица и Травничка хроника) написао је у Београду, током окупације 1941 – 1945.

Умро је 13. марта 1975. године у Београду.


 
КРАЈ РЕКЕ

Прикрајчисмо.
Сплавари стадоше везивати сплав. Искочили.
Сједох на обалу. Камено гротло,
пошкропљено по врховима црном омориком,
и у њему уклијештена зелена ријека.

Сунце је било на пô неба.
Помислих да сад у градовима звона звоне
и свијет иде у ријекама —
Али ме моја рођена мисао издаде
и у навиклом кругу се врати:
Ко сам? Куда путујем? Зашто?
Тражећ’ одговор, бацих поглед низ обалу,
и тада угледах: лаган вјетар
скиде с оморика, с крша и с воде
танку сјену, као прашину,
згусну је у лик и снесе поред мене.

Иако упорно обарам очи,
док два сплавара с повицима везују даље,
знам: неко четврти стоји поред мене,
и тако је близу уза ме
да, и не дижући поглед, назирем крај
од сивог му рукава.

(1923)



 

¤

 

ПРЕД ПОРТРЕТОМ ПРЕКОРНА ПОГЛЕДА1

Да, стара слико,
Да, требало је то: остати при првој речи,
Не одлазити никуд, и све што срце жуди
Тражити у дубини својој и своје земље,
Уместо у даљини недокучивих, злих привиђења.
Требало је трпети, чекати, бдети над усевом,
Чувати народ, сиротињу, Босну.
И данас не би било овако како јесте:
Руке празне, савест немирна, поглед изгубљен, душа жедна.

Требало је, вај, знати оно што сад тек се слути.
Једно је сунце свуда, и вода и камен и трава.
Једно, и недостижно.
У једном зрну жита хлеб је васколике земље,
У једном загрљају све жене целог света,
Дивне, и недостижне.
Све остало је варка пребујале свести
О сопственом бићу и лажна перспектива
Пустиње коју смо сами сажегли у души.

(1934)


1 Песма објављена постхумно. Као и у добром делу Андрићеве поезије, и овде је реч о преиспитивању себе и свог места у свету. Тим пре, што је реч о времену и месту које слути зло што се спрема.



Има људи којима су сви путеви отворени, сва подручја живота приступачна, а они презру и одбаце све, и изаберу иронију као своје једино подручје. А има, напротив, таквих који се искључиво и грчевито држе ироније, јер морају, јер су им сви други путеви затворени и сва остала подручја неприступачна.

(Знакови поред пута)


 
ТАМА

Ја не знам куд ово иду дани моји,
ни куда воде ове ноћи моје.
Не знам.
Ни откуд магла ружна
на све што се чекало,
ни откуд немар јадни
на све што се радило,
ни заборав откуда,
жалосни на све што се љубило.
Магла.
Ко ће да ми каже ноћас, шта мени значе
лица и ствари и спомени минулих дана?
И куда иду ови дани моји
И зашто бије тамно срце моје?
Куда? Зашто?




БЕЖАЊЕ

Кад јесен погаси шумове,
И боје у предсмртном сјају
Стану полако да мру,
Кад се сунцу отме власт,
Ја ћу се дати на пут.

Знам да се неће вратити
Лето сагорело,
И да је мртва радост и погашена жеђ,
И да туђина ником
Још среће није дала,
Али знам: да су за несрећне очи
Нови крајеви лек,
И да се сваки бол једино новим и већим
Сажиже и лечи.

(Рим, 1921)