Љубав – крајњи циљ уметности

У граду на Лепеници је, чини се, на књижевну сцену ступила нова списатељска генерација. Онима који су се литерарним „ плетенијем словес “ овог поднебља до сада иоле бавили, пашће на ум доајени као Видосав Стевановић и Зоран Петровић.

На такву литерарну сцену ступа један млад и амбициозан писац, другачијег склопа по прозним стандардима, али исте судбине, доносећи не само другачија схватања и искуства, већ и нову и можда не још сасвим уобличену тематику и поетику. У oвом роману Сања Живковић нам непосредно исказује своја осећања, размишљања, виђење и схватање живота и света. Њена проза је јасна, иако дубока, једноставна и присна.

Кроз дело ове младе ауторке препознаћемо изванредно познавање уметности. Бавећи се питањима шта то тера уметника на стварање и како настаје уметничко дело, Живковићева долази до закључка да је љубав крајњи циљ уметности. Јака, дирљива и узбудљива љубавна прича, која се развија између уметника Стефана Ставроса и младе девојке Наташе. Кроз мотиве љубави и породичног проклетства компонован је роман и обликовани ликови. Породично проклетство је чинилац који је породицу Ставрос довео до материјалног расипања и моралне пропасти, чега се бојао и сам Стефан, што га је на крају и снашло. Мотив несрећне и до краја остварене љубави налази се у судбини лепе девојке, Наташе, уметника Стефана, а има га и у приказивању судбина других ликова из романа.

Сања Живковић дубоко улази у психологију својих јунака, у сложености душе, улази у скривене мисли. Она детаљно приказује Стефанов портрет, карактер, несигурност, његове море у сновима - прошлост која га мучи од како зна за себе. Дакле, једном речју, право богатство унутрашњег живота јунака.

Језик, којим се служи Сања Живковић је богат, а пре свега прецизан, пун сликовитих епитета и оригиналних речи. Лакоћа и једноставност у изражавању ове младе списатељице представљају право мајсторство, које је привидно лако, али га многи тешко постижу. Сваки опис има меру и смисао.

Приповедање у роману има хронолошки ток са повременим и незнатним ретроспекцијама, кроз које се открива прошлост Стефанове породице. Ауторка говори кроз своју јунакињу Наташу, а она плете своју причу уз помоћ Стефанових белешки.

Својом емотивношћу, садржином и прозним сликама, роман ће веома снажно утицати на читаоца и приволети га да исти прочита у једном даху. Тајанственост и уметничка привлачност ове прозне зиданице готово је врхунска, а уметничка игра, која је њен услов sine qua non, чини је још моћнијом. Свака права прича може се добро испричати на само једном, добро одабраном уметничком језику и то је Сања Живковић овде учинила. Сваки други начин био би друга и туђа прича. Дакле, естетска суштина је у уметничком како, а не у уметничком шта, с тим што што уметничко како нужно садржи и одређује и уметничко шта и то се код Живковићеве демонстрира на посебан, убедљив и оригиналан начин.

Ана Ивковић, о роману Књига Сањe Живковић