ДАВНА СЛИКА
Из дубине ума испливала слика
покривена слојем заборавне сјете,
кȏ далеки јаук без страха и крика у прашини сједи босоного д'јете.
Урезано негдје у сјећању оста,
а ожиљак пече као ватра жива
и баш кад помислим да је било доста
болна успомена поново исплива.
Чије ли је д'јете, напуштено, само,
са пола јабуке прљаве и жуте?
Зар у срцу нема ничег да му дамо,
а и усне само још у грчу ћуте?
Порасло је д'јете, одвели га пути,
још прашине има, вјетар је таласа.
Дио мога ума с разлогом се љути
и прикрива слику, не дајући гласа.
|
TИХИ ДОМ
Кад год дођем и зјене утопим
у црн камен на узглављу твоме,
с тишином се твога дома стопим
и дам мелем срцу рањеноме.
У тишини душа боли блажи
док се клањам твојој, брате, сјени,
јер још подсв'јест одговоре тражи,
па ти дођем - ти не можеш мени.
Док сам с тобом, све око нас шути,
тишина је, опипат' се може,
тек нанесе вјетар листак жути
који дахом дотакну се коже
и прошапта - Олуја се спрема,
не брини се, овдје патње нема.
|
| ¤
ПРЕД
СТРЕЉАЧКИМ ВОДОМ
Ево ме, издана, пред стељачким водом,
судије, џелати - све у једном лику,
узалуд се кунем животом и родом.
Има ли спасења негдје на видику?
Кȏ да сам у Хагу гр'јехе ми збрајају,
не желе да чују р'јечи које зборим.
Само ситне душе желе у очају
у највећој патњи да сама изгорим.
Ишла сам лагано свих ових година
гледајући исто посљедњу и прву.
Ни слутила нисам - проклета силина
за трен све уништи кȏ најмању мрву.
Свима ће нам доћи онај трен истине
да вага живота на тас гр'јехе стави.
Тада биће залуд гледат' са висине
кад се душа Петру Светоме представи. |
¤
МАГЛА
Успавано јутро магла загрлила
док са лишћа капа роса као суза,
а ја се још снена питам гдје сам била
и што је на мени јутрос црна блуза.
Да л' жалим за љетом што ме тек дотакло,
у брзом пролазу, једном зраком сунца,
а много је дана кроз маглу промакло
док крпим шавове којим живот пуца.
Разбиће се магла, прогледаће око
кад осване ведар и пун свјетла дан
и радост ће летјет' крилима високо
кад иза остане сив, маглени сан. |
|
