Српски писац Војин Тривуновић недавно је обиљежио тридесет година књижевног стваралаштава. Поводом тога смо га замолили за интервју за Суштну поетике, на шта је он са задовољством пристао. А наш разговор је текао овако:

1. Недавно је обиљжено 30 година Вашег књижевног стваралаштва. Реците за Суштину поетике нешто о почецима, о томе када сте били свјесни да ћете бити писац. Шта за Вас значи овај јубилеј?

  Каже се да је сваки почетак тежак, али тај терет се морао понијети.  Поезију сам почео објављивати  (пре)рано у омладинској штампи која је излазила у СФРЈ, дакле, прије четрдесет година сам објавио прву озбиљну пјесму, мада су све моје пјесме врло (у)озбиљене, јер сам у стваралаштву прескочио неке фазе, нисам писао на начин како је већина младих људи писала. Одмах сам се упустио у језгровиту поезију, кратку збијену форму, то су препознали ондашњи уредници и критичари. Никада нисам тежио, а тако је и данас да будем писац, јер сам искључиво писао због властите сатисфакције, а када то још неко примијети, задовољство је веће. Ето, скромно сам обиљежио мали јубилеј књижевног стваралаштва на начин да сам објавио двије књиге; Читачи трагова, изабране пјесме и Пелене и завоји, афоризме. Ове књиге представљају два путоказна крака мога књижевног рада. Мој тематски  поетски израз се разликује од афористичког само у изражајној форми. Остало су све нијансе кроз које непрестано понављам градиво.

2. На обиљежавању годишњице читалачкој публици је представљена књига изабраних пјесама – Читачи трагова. Кажу да су пјесницима пјесме као дјеца и како сте направили избор?

 Изабране пјесме су једноставно саме изашле из мојих књига, по времену настанка, тако сам им оставио простор да слободно дишу међу новим корицама. Сада оне читају трагове, прате ме у стопу, нагоне у нова поетска стрјемљења.  Оне јесу као дјеца, аутор их уводи у живот, а читаоци им помажу да проходају.

3. У свим Вашим књигама има много сатире. Али сатире коју није лако препознати одмах послије првог читања. Стиче се утисак да Ваша сатира није за обичне људе. Људе који и сами нису духовити.

 Да је лако осликати односе међу људима, сви би били сликари. У свему што сам радио има сатиричне жице. У животу свако има своју жицу, некоме се мота око ногу, неком у глави, а има и оних који су доспјели  иза жице. Живот је најобичнија иронија, парадокс. Неко кроз све прође (о)лако, а неко прође да (га) само прође. Отуда је потребно то сатирично (по)сматрање, као коректив, мада  сатиричаре код нас не узимају озбиљно. Можда ће се то некада промијенити, ако нам „надође“ колективна  свијест. Код нас је, без имало скромности, најплодније тло на земаљској кугли које сатиричари треба да „ору“, међутим, у већини случајева води у колективно самоуништење, што свакако одговара управницима нашим животима.

4. Рам за главу, Огледало и слијепац, На посљедњој линији обмане… И сами наслови Ваших књига својеврсне су метафоре.

          Сваки мој наслов је пјесма. Ако се (за)мислите над њима (насловима), отвориће вам се метафоре. Неће то бити страшно, почећете да се енергетски пуните.(За)мислићете и себе. Вјерујем да ће се тако отворити и многа питања, јер свако зашто има своје (за)то.

5. Да ли бисте издвојили неку од својих књига као Вама на неки начин посебну?

Све би их издвојио. Дао неком да одваја. Али књига је у веома лошем положају. Чекаћемо, ми и књиге боља времена. Јер, ништа не могу издвојити...за кога, или коме да издвојим...