Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________7_



 Како се каже 






 Приредила: Јелена Глишић

За једанаести број часописа Суштина поетике,  уз одобрење проф. Милорада Телебака, одабрали смо један чланак из његове књиге Како се каже.


 

OЖЕЊЕНЕ ЖЕНЕ

- Радује ме да још увијек пишете чланке о језику у којима има много тога за научити – вели ми, у једном сустрету, господин који рече да чита моје чланке у новинама.

         - Можда читате, али нисте научили да се не каже „радује ме да још увијек пишете“ него: радујем се што још пишете, нити се каже „има много тога за научити“ него: има много шта да се научи! – одбрусих.

         - Али, знате…

         - Нема ту „али“! – прекидох га.

         - Дозволите само пар ријечи…

         - „Пар ријечи“! Значи – двије ријечи. Баш ме занима јесу ли те ријечи лијеве или десне, мушке или женске! – постадох заједљив.

         - Не разумијем вас.

         - Наравно да не разумијете, јер не знате!

         Асутријска администрација се одавде повукла прије више од 90 година, а ми и данас говоримо по њемачком калупу. Чудно је да већ нисмо њихово заборавили, кад већ нисмо своје научили! Код нас се и данас кува на „шпорету“, пече у „рерни“, тражи „фришак“ хљеб, једу „филоване“ паприке; мушкарци за „шанком“ пију пиво из „кригла“ све док „келнер“ не најави „фајронт“, а наше жене суше „веш“ на  „штрику“…

         Наше бекрије би се грдно наљутиле да их неко назове пијаницама. (Шта би тек било да их назовете каквим четвороношцем!) А нема дана да их неко не „назове телефоном“, а они се због тог не љуте. Штавише, често и замоле да их назовете телефоном. Не љуте се јер не знају да је то буквалан превод њемачке ријечи anrufen. Не знају, такође, да у српском језику назвати значи именовати, дати коме какво име, надимак. Не знају да ми имамо, њему обликом сличан, глагол позвати и да треба рећи: позови ме телефоном или, краће, телефонирај ми.

         А кад смо већ код телефона и телефонирања, да кажем и ово. Многи мисле да је неправилно рећи: „Ко је на телефону?“, јер – забога – откуд човјек на телефону?! Шта ће горе? Ипак, треба знати да је језичка логика каткад другачија од животне логике. Наиме, смисао питања није: ко се попео на телефон, него: с ким разговарамо. (Као што, рецимо, за професора који предаје на факултету нико и не помишља да хода по крову, као мјесечар!) Чак је обичније бити на телефону него оно натегнуто: код телефона, поред телефона…, мада се и тако може рећи.


***

Милорад Телебак (Невесиње 1942. године), лингвиста и дугогодишњи позоришни лектор. Предавао на Универзитету у Бањој Луци. Аутор језичких приручника, језичких емисија на радију и телевизији, написа о језику у листовим и часописима – више од 1200 библиографских јединица.

Члан је две комисије Одбора за стандардизацију при Институту за српски језик САНУ.

Награде: Свети Сава (за књигу Говоримо српски), Кочићево перо (за Правоговор), Ступље (за Практични језички савјетник); Признање СПиКД Просвјета – за изузетне разултате у његовању језичке културе и очувању бића српског језика; Повеља Угљеша Којадиновић – за допринос развоју позоришне уметности; Повеља за неговање српске језичке културе, коју додељује Матица Српска.

Председник Републике Српске одликовао је М. Телебака, за животно дело, орденом Његоша III реда.

         Било како било, али немојте остати дуго – скупи су импулси!

     А још боље би било да се, као што је и ред, представимо јављајући се на телефон, па неће бити потребе за питањима „сумњиве“ правилности.

       Прије 100 година Кочићев Давид се ругао аустријском чиновнику који је – према њемачком ein Mӓdchen или eine Frau heiratenпитао: „Кад си ти оженио своју жену?“, а Давид је – крстећи се у чуду – понављао: „Жену оженио?... Жену оженио?! Ама, зар се у вашој земљи жене – жене?!“

         Давид би се данас превртао у гробу кад би могао чути да и на његовом Змијању његови праунуци и чукунунуци „жене дјевојке“! Па да то разјаснимо.

         Некада давно, кад су родитељи женили синове и удавали кћери, а ови били углавном пасивни при избору супружника, галаголи женити и удавати су били прелазни: на сина или на кћер (као објекте) прелазила је радња жењења и удавања, чији су вршиоци (субјекти) били родитељи. Тада се говорило: Оженили смо сина. Удали смо кћер.

         Касније, кад су се синови и кћери почели сами, по својој вољи и избору, женити и удавати, глаголи оженити и удати постали су повратни, добили су повратну замјеницу СЕ, која означава да онај ко се жени и удаје активно врши ту радњу, и то сам на себи; тај је истовремено и субјекат и објекат (оженити се = оженити себе). Тако смо добили: Син се оженио. Кћерка се удала.

         А онда су дошли Аустријанци и замутили, загадили наш језик. Наиме, чиновништво аустријског апарата, које је наш језик учило из нужде, механички, рјечнички (учило, а никад научило!), створило је једну језичку накараду, са мноштвом њемачких ријечи и израза супротних нашем мишљењу и нашој синтакси. Таквом језику народ се у почетку ругао, али се он – као језик власти – наметнуо најприје нашој интелигенцији а онда продро и у народ.

         Привикавајући се на њега, народ је све мање осјећао његову накарадност па је и сам почео да квари свој језик, говорећи, на примјер, „Милан је оженио Јованку“, „Никола ће оженити Душанку“!

         Изгубила се и разлика између глагола оженити се и удати се па се почело говорити да се „Јованка оженила за Милана“ и да ће се „ускоро оженити Никола и Душанка“. И, више ту ништа није јасно – ни колико има невјеста, а колико младожења, ни ко се жени, ни ко се удаје…

         Кад је тако у језику, како ли је тек у браку!


***

„Књига Милорада Телебака КАКО СЕ КАЖЕ писана је популарно, свима разумљиво, занимљиво, често и духовито, сажето, прецизно и стручно поуздано.

         Као и све његове претходне књиге, и ова је намијењена подизању нивоа језичког образовања и ширењу језичке културе свих којима је стало до тога да им изражавање буде коректно и у складу са нормама српског језика.“

                                                      Доц. др Биљана Панић-Бабић