| OЖЕЊЕНЕ ЖЕНЕ
- Радује ме да још увијек пишете чланке о језику у
којима има много тога за научити – вели ми, у једном сустрету, господин који
рече да чита моје чланке у новинама.
- Можда читате, али нисте научили да се
не каже „радује ме да још увијек пишете“ него: радујем се што још пишете, нити се каже „има много тога за научити“
него: има много шта да се научи! –
одбрусих.
- Али, знате…
- Нема ту „али“! – прекидох га.
- Дозволите само пар ријечи…
- „Пар ријечи“! Значи – двије ријечи.
Баш ме занима јесу ли те ријечи лијеве или десне, мушке или женске! – постадох
заједљив.
- Не разумијем вас.
- Наравно да не разумијете, јер не знате!
Асутријска администрација се одавде
повукла прије више од 90 година, а ми и данас говоримо по њемачком калупу.
Чудно је да већ нисмо њихово заборавили, кад већ нисмо своје научили! Код нас
се и данас кува на „шпорету“, пече у „рерни“, тражи „фришак“ хљеб, једу
„филоване“ паприке; мушкарци за „шанком“ пију пиво из „кригла“ све док „келнер“
не најави „фајронт“, а наше жене суше „веш“ на
„штрику“…
Наше бекрије би се грдно наљутиле да их
неко назове пијаницама. (Шта би тек било да их назовете каквим четвороношцем!)
А нема дана да их неко не „назове телефоном“, а они се због тог не љуте.
Штавише, често и замоле да их назовете телефоном. Не љуте се јер не знају да је
то буквалан превод њемачке ријечи anrufen.
Не знају, такође, да у српском језику назвати
значи именовати, дати коме какво име, надимак. Не знају да ми имамо, њему
обликом сличан, глагол позвати и да
треба рећи: позови ме телефоном или,
краће, телефонирај ми.
А кад смо већ код телефона и
телефонирања, да кажем и ово. Многи мисле да је неправилно рећи: „Ко је на
телефону?“, јер – забога – откуд човјек на телефону?! Шта ће горе? Ипак, треба
знати да је језичка логика каткад другачија од животне логике. Наиме, смисао
питања није: ко се попео на телефон, него: с ким разговарамо. (Као што, рецимо,
за професора који предаје на факултету нико
и не помишља да хода по крову, као мјесечар!) Чак је обичније бити на телефону него оно натегнуто: код телефона, поред телефона…, мада се и
тако може рећи.
|
***
|
Милорад Телебак (Невесиње 1942. године), лингвиста и
дугогодишњи позоришни лектор. Предавао на Универзитету у Бањој Луци. Аутор
језичких приручника, језичких емисија на радију и телевизији, написа о језику у
листовим и часописима – више од 1200 библиографских јединица.
Члан је две комисије Одбора за стандардизацију при
Институту за српски језик САНУ.
Награде: Свети
Сава (за књигу Говоримо српски), Кочићево перо (за Правоговор), Ступље (за Практични језички савјетник); Признање
СПиКД Просвјета – за изузетне
разултате у његовању језичке културе и очувању бића српског језика; Повеља Угљеша Којадиновић – за допринос развоју
позоришне уметности; Повеља за неговање српске језичке културе, коју додељује
Матица Српска.
Председник Републике Српске одликовао је М. Телебака,
за животно дело, орденом Његоша III
реда. |
|  Било како било, али немојте остати дуго
– скупи су импулси!
А још боље би било да се, као што је и
ред, представимо јављајући се на телефон, па неће бити потребе за питањима
„сумњиве“ правилности. Прије 100 година Кочићев Давид се ругао
аустријском чиновнику који је – према њемачком ein Mӓdchen или eine Frau heiraten – питао: „Кад си ти оженио своју жену?“, а Давид је –
крстећи се у чуду – понављао: „Жену оженио?... Жену оженио?! Ама, зар се у
вашој земљи жене – жене?!“
Давид би се данас превртао у гробу кад
би могао чути да и на његовом Змијању његови праунуци и чукунунуци „жене
дјевојке“! Па да то разјаснимо.
Некада давно, кад су родитељи женили
синове и удавали кћери, а ови били углавном пасивни при избору супружника, галаголи
женити и удавати су били прелазни: на сина или на кћер (као објекте)
прелазила је радња жењења и удавања, чији су вршиоци (субјекти) били родитељи.
Тада се говорило: Оженили смо сина. Удали
смо кћер.
Касније, кад су се синови и кћери почели сами, по
својој вољи и избору, женити и удавати, глаголи оженити и удати постали
су повратни, добили су повратну замјеницу СЕ, која означава да онај ко се жени
и удаје активно врши ту радњу, и то сам на себи; тај је истовремено и субјекат
и објекат (оженити се = оженити себе). Тако смо добили: Син се оженио. Кћерка се удала.
А онда су дошли Аустријанци и замутили, загадили наш
језик. Наиме, чиновништво аустријског апарата, које је наш језик учило из
нужде, механички, рјечнички (учило, а никад научило!), створило је једну
језичку накараду, са мноштвом њемачких ријечи и израза супротних нашем мишљењу
и нашој синтакси. Таквом језику народ се у почетку ругао, али се он – као језик
власти – наметнуо најприје нашој интелигенцији а онда продро и у народ.
Привикавајући се на њега, народ је све
мање осјећао његову накарадност па је и сам почео да квари свој језик,
говорећи, на примјер, „Милан је оженио Јованку“, „Никола ће оженити Душанку“!
Изгубила се и разлика између глагола оженити се и удати се па се почело говорити да се „Јованка оженила за Милана“ и
да ће се „ускоро оженити Никола и Душанка“. И, више ту ништа није јасно – ни
колико има невјеста, а колико младожења, ни ко се жени, ни ко се удаје…
Кад је тако у језику, како ли је тек у
браку! |
***
|
„Књига
Милорада Телебака КАКО СЕ КАЖЕ писана
је популарно, свима разумљиво, занимљиво, често и духовито, сажето, прецизно и
стручно поуздано.
Као и све његове претходне књиге, и ова је намијењена подизању
нивоа језичког образовања и ширењу језичке културе свих којима је стало до тога
да им изражавање буде коректно и у складу са нормама српског језика.“
Доц. др Биљана Панић-Бабић
|
|
