Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_

   Лични став   

   Секташтво у данашњој књижевности 


Пише: Петар Милатовић

Познато је да реч „секта” потиче од латинске речи „sequi”, што значи следити. Енциклопедијска дефиниција секти каже да је реч о малим групама истомишљеника које су се одвојиле од матице религије у неку другу, самосталну религијску групу. Међутим, секташтво нема важност само на религијском плану, како нам то сугеришу Макс Вебер, и многи други социолози, већ и у свим сферама живљења и мишљења, а та деструкција данас је најизраженија у политици, култури, уметности, спорту. Ја ћу се овде осврнути на секташтво у књижевности.

Данас је секташтво у књижевности почело опасно да угрожава менталну хигијену мислећег човека, за разлику од теглећег који је постао свесни и несвесни извођач најпрљавијих радова.

С друге стране, секташтво у књижевности постало је заштитни механизам незналица, медиокритета, безвредних скрибомана и оних, који се, затварајући се у свој организациони модел самозаштите, како је то давно приметио америчко-аустријски социолог Петер Бергер, постају свет за себе, свет потпуно глувих и слепих за све што је у надлежности теорије, па чак и историје књижевности, а без те две најнужније одреднице чак ни читалац није прави читалац, а камоли да писац буде писац.

    То секташтво нарочито је изражено међу многим аматерским писцима који, скоро патолошки, зазиру од добрих познавалаца књижевности, а нарочито од добрих писаца. Они никако у своје друштво не пуштају паметније, способније, образованије, достојанственије, куражније, разборитије, јер све су то, по њиховом мишљењу, опасни реметилачки фактори њихове паланачке прашине. Око свих паметнијих, способнијих, образованијих, достојанственијих, куражнијих, разборитијих, одмах склапају заверу од разних интрига, што подлијих и ефикаснијих! Све своје најниже тајне слабости приписују онима који би хтели да све њих несебично уздигну изнад упросечености.

Посебна је трагикомична прича о литералним аматерским фестивалима, смотрама и другим манифестацијама на којима се чак из авиона види најогољенија клановштина, па није никакво чудо што чак и награде добијају неки осведочени плагијатори, о чему је недавно било речи у Словословљу, мада сличних примера јавног беспримера има доста, што је нарочито изражено у такозваном фејсбук-песништву. Узгред буди речено, сведоци смо масовног лова на сеоска и паланачка квазикњижевна „признања“, чак до те мере да

ови ловци на разна признања
болесних су душевних стања!

Писци од интегритета се дистанцирају од литералних секташких легла и тиме праве медвеђу услугу, охрабрују будале на још веће будалаштине и нечињењем спутавају оне креативне снаге које би могле да се афирмишу, оне којима то књижевнички секташи и лактароши онемогућују познатом методологијом.

Међутим, писци чији је интегритет заокружен, својим дистанцирањем практично чине медвеђу услугу свима нама, јер својим дистанцирањем отварају широко манипулативно поље медиокритетима, на једној, и исте медиокритете несвесно охрабрују, с друге стране. Уместо дистанцирања потребно се ухватити у коштац и одбранити достојанство њеног величанства – писане речи, коју опасно скрнаве.

УДБАШИ – ОКОРЕЛИ СЕКТАШИ

Евидентно је да секташењу у књижевности најчешће прибегавају остаци ретроградне комунистичке идеологије који су после идеолошке пропасти видели за себе шансу у такозваном миљеу културолошком, мада су они, по свим параметрима далеко од елементарне културе, што се најилустративније види у начину њиховог деловања. Наиме, њима је својствено да сеју смутње и уносе раздоре, што им је, практично, једина наука коју су изучили у животу. Кад већ посеју семе зла уместо цвећа цвета коров. У том корову главну реч воде нарцисоидни, хистерични, шизофрени, опсесивни. Они стварају „свој организациони модел самозаштите“ (Петер Бергер) и постају лажни учитељи који своје психолошке проблеме преносе на следбеничке слепце чији је коефицијент интелигенције нижи од броја ципела које носе, а који, познато је из психологије, не желе сами на себе да преузму одговорност за своје поступке па зато траже „вођу“. Тако удбаши постају окорели секташи.

СЕКТАШКИ КУЛТУРОЦИД

Да закључим, секташтво у данашњој књижевности слободно можемо да назовемо културоцидом, јер оно што је геноцид над живим људима и народима, то је културоцид над писаном речју коју јавно силују перверзњаци духа. Квантитативна ескалација безвредних приватних издања опасно је запретила естетици писане речи.


______________________________________________________________