Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________8_

    Романтизам и опијум     


Пише: Лука Радовановић


¤

Романтизам – тежња за ослобађањем уметничких и литерарних могућности у смислу све дубље субјективности, надмоћности над светом објеката, понирање у свет осећања, маште, еуфорије и чулних сензација. То би била најкраћа дефиниција романтизма. Шта то заправо значи?

Дакле разматрамо још један уметнички покрет који замењује претходни, још један, нови уметнички дух, још један оригинални покрет у историји уметности који се сукобљава са оседелим конзервативним ауторитетима, који жури и руши. Морамо узети у обзир историјски тренутак у ком је романтизам настао. Крајем XVIII и почетком XIX века обележен је све већим развојем грађанског друштва који је, као нужну последицу, носио и све веће и оштрије противречности. Једно врело развитка. Увелико издиференцирано грађанско друштво није се могло задовољити прецизном, углађеном теоријом класицизма, као ни непосредним претечама романтичара – просветитељима и сентименталистима. Они једноставно нису више могли да естетски одражавају једно ново доба.

Да се разумемо – романтизам није огледало друштва, већ реакција. Реакција која боји живописно, нејасно, која тече као ток слободне уснуле мисли, неконтролисано и незадрживо. То друштво је било у напону тражења новог, нових идејних, политичких и уметничких норми и идеала. Отуда је, на естетском плану, романтизам представљао дубоко и суштинско кретање ка новим, дотле непознатим или недефинисаним просторима уметничког изражавања. После разионализма и класицизма свет има потребу за слободом и индивидуалношћу. Романтизам је представљао читаву револуцију, без обзира на своју унутрашњу хетерогеност (и противречност); истичући машту насупрот разуму, осећајност насупрот рационалности, индивидуалност насупрот безличности, романтичари су разбили окове класицизма и поставили темељ читавом каснијем развоју модерне уметности која све више постаје психолошка, затворена у субјект, обузета човеком и његовим психичким реакцијама на спољашње околности. У том прављењу нових путева, искрчених емоционалношћу, фантазијом и сновима, лежи сав значај романтизма.

Ништа суштински ново - осим самог уметничког израза. Потреба друштва за новим је стална појава и суштински је небитна за сам романтизам ако га посматрамо засебно. Сматрам да уметници стварају покрет, не друштво у одређеном временском интервалу. Друштво је незасито дериште које сваким новим веком тражи ново, уметник је дојиља која диктира темпо. Ипак овај немиран али плодан период уметности се успешно накалемио на већ разрађену праксу и распрострањеност опијума, нарочито у Енглеској. Опијум је постао популаран у британској медицини XVIII и XIX века због свог аналгетског дејства. Поред свог омамљујућег дејства, опијум је познат као идеално средство за опуштање мишића и подизање расположења. Био је доступан свим слојевима, самим тим и нужно злоупотребљаван. Дејства опијума (тамномрки, сушени млечни сок мака) позната су још од праисторије, а и многи антички писци га помињу (Плиније Ст. и Аристотел) у својим делима. Опијум се жваће или пуши. Довољно информација да увидимо да је опијум природан савезник романтизма. Из свега приложеног опијум замењује античке музе, које се и даље призивају, Вергилијевог буколоса опијеног природом и заслепљеног љубављу замењује песник распаљене маште која садржи све од претходника и више. И Дионисово лудило морало се повући пред овим страховитим налетом. Бакханткиње су нашле новог вођу. Са дуге стране можемо се запитати - да ли је заиста тако? Даље наведени песници би нас вероватно убеђивали у ту тврдњу. Нас занима утицај овог наркотика на круг романтичарских песника, нарочито на Колриџа (Samuel Taylor Coleridge) и Квинсија (Thomas Penson De Quincey). Њихова зависност у историји књижевности посебно је наглашавана. Њих двојицу можемо назвати опијумским пророцима, врачевима, пионирима. Ходали су маковим пољем и остављали трагове који су идеално одговарали стопама Китса, Шелија, Бајрона и других великана. Мора се бар  поменути и фасцинираност готово свих романтичарских песника егзотиком далеког истока, са којег је наводно опијум и стизао (већина увоза је долазило из Турске; било је покушаја узгајања на територији северне Ирске, међутим било је прескупо за одржавање).

 Иницијално, Колриџ је почео да конзумира опијум  због реуматских болова (1791) и  убрзо је настала зависност, те је касније живео у уверењу како посредством опијума његово тело ступа на подручје хармоније са душом. Не знамо довољно колико је сам Колриџ експериментисао са опијумом, своју зависност је углавном крио од очију јавности све до објављивања Исповести једног уживаоца опијума (Confessions of an English Opium Eater) Томаса де Квинсија. Исповести су приказале другачију, истиниту слику Колриџа, до тада непознату широј јавности. Квинси је почео да ужива у опијуму 1804. године ради самосталног лечења, временом је повећавао дозе. Године 1813. негово здравствено стање се погоршава и ћерка његовог великог пријатеља и песника Вордсворта, Катарина, умире, што је послужило као повод за свакодневну конзумацију. Инсистирам баш на овој речи у Квинсијевом случају, јер је било познато да је он опијум највише користио на азијски начин, жвакањем (Опиофагија – уживање опијума када се овај једе. Овај облик је много ређи од пушења). У својим Исповестима он даје детаљни приказ о прогресивној опијумској зависности и његовом удару на живот. То је било прво дело тог типа значајно не само у светској књижевности већ и у медицини (медицински посматрано то је био елоквентни извештај о утицају опијума на психу). О свом ватреном крштењу он говори следеће:

...и ја сам га узео – И кроз један сат, ох небеса! Какав преокрет! Какво израњање унутрашњег духа из највећих дубина! Каква апокалипса унутар мене! То што су болови ишчезли представљало је сад ситницу у мојим очима – тај негативни учинак нестао је у огромном мноштву оних позитивних учинака који су се открили преда мном – у понору божанског уживања који се тако изненада отворио. Ево мелема за све љутске патње; ево тајне срећног живота, о којој су филозофи вековима расправљали, одједном откривене; срећа се сада могла купити за пени и држати у џепу од прслука; лако преносна блаженства могла су се добити затворена у боци од пола литра и носити увек са собом; а духовно спокојство могло се галонима слати поштанском кочијом...

Непотребно је улазити у детаље, али неодољиво ме је привукао израз божански понор. Волим да мислим како ни сам није био свестан колико је тај антагонизам истинит. Уистину понор, предиван на први поглед.

 Текст нам говори о распрострањености и (пре)лакој доступности овог лека, такође и о наивности младог ума, подложнијег ума; танани, нежни уметнички дух упецан је првим мамцем, ако уопште треба тражити оправдање. Пасивно, блажено, контемплативно уживање, праћено разбукталом имагинацијом – једно од дејстава које је оставило десетоструки траг на младом есејисти. Пут опијума за Квинсија је трајао до краја живота, задовољство се плаћало морама (негативни ефекат, мучна сновиђења најчешће, мада не увек због прекомерног коришћења). Као и остале уживаоце, мучни сапутници – снови ужаса пратили су и Квинсија, несумњиво последица претеране, дугогодишње употребе опијума или лауданума (посебна мешавина опијума и алкохола). Уговор са ђаволом је потписан, окусио је и другу, мрачну страну инспирације која је допринела његовом литерарном изразу. Сновиђења у Исповестимаисцртавају читаву замршену мапу тог понора и узалудне борбе са првобитним савезником. Од почетне фасцинације непознатим, преко откривене тајне среће, он најзад упознаје право лице и нагло престаје са коришћењем. Читаву прогресију нам детаљно описује. Анализира искривљену слику перцепције времена и простора, одраз у поломљеном огледалу. Говори нам о утиску ширења простора, болно спором протоку времена, свет саткан душевном патњом. Дело је прожето психозом и телесним болом – хармонија духа и тела (Колриџ). Спектар параноје је огроман, он то назива тиранијом људских лица – издвојићу једну слику: Говори нам о Малајцу кога је даровао великом количином опијума, о његовој посети Квинсијевом дому, његовој анималистичкој природи, прљавој одећи, инсистира на његовом неевропском понашању (стереотипно га приказује и генерализује).

Поред све искрености, наивним читаоцима тј. опијумским девицама се неће учинити како је опијум нужно ствар од које треба бежати. Квинсијеве мотиве налазимо у поезији многих песника. Креб (George Crabbe) је долазио до сличних слика посредством истоветног савеза. У својој песми Свет снова дели сновиђења на добра и лоша – док читамо песму увиђамо да пева о искуству. Било је и оних који су опонашали ове иноваторе, попут Френсиса Томпсона, који је молитвеник заменио копијом Исповести. Колриџ критикује Де Квинсија, сматра да је овај навео превише добрих особина опијума и да је тиме повео превише њих погрешном стазом, те да су многи платили цену. Знамо да је Колриџ од свих наведених први пробао опијум (био је велики уживалац лауданума). Он наводи следеће:

  Не знајући, био сам заведен проклетом навиком…деловало је као срећа, као чудо…

Мале дозе лаудунума не изазивају толику зависност, али имајући у виду Колриџово здравствено стање, можемо претпоставити да се није одвајао од свог лека. По питању ове дроге није био експлицитан до настанка песме Кублај Кан. Питање се само намеће - ко је прави аутор песме, песник или лек? Да ли и Песма старог морнара задовољава наша чула посредством опијума, да ли нам се свиђа песма или привлачни одјек опијума? Многи теоретичари поричу утицај дроге на композицију Колриџових песама. Сматрају да само звучање песама упућује на то да је то производ умећа, не опијумског сна. Нема правог одговора. Или можемо понудити бар три:

Можемо сматрати да дело не би постојало да није било саме дроге, што је валидна мисао, међутим то не уздиже сам наркотик. Нису само уметници били уживаоци, не можемо рећи да је свако из сфере (понора) сновиђења извлачио најбољи израз самог себе. Није било више добрих уметника. Мада је инфлација песника била евидентна, заиста квалитетних је било мало. Можемо такође тврдити како аутор нити губи, нити добија на свом генију без обзира на околности; сви спољашњи фактори не утичу на вредност већ само уобличавају дело. Моје лично мишљење јесте како је истина, по обичају, у комбинацији претходна два исказа. Било каквим опијатом аутор, песник, не добија на вредности, тачно; али опијат откључава домене идеја које су претходно недоступне, иако већ присутне у генију. Тиме не оправдавам чин. Али, управо чин обележава дело, неретко и самог аутора у толикој мери да је апсурдно порицати значај, у овом случају опијума, нарочито кад доводи до самоуништења уметника.

 Уосталом, увек можемо релативизовати, што свако ново време доноси, и тврдити како романтичарске песме и не заслужују своје место у светској књижевности (види почетак).

То је управо и мана сваког новог покрета, што пориче претходни иако је у свако ново време уграђено претходно, од ког се не може опрати.


ЛИТЕРАТУРА :

- Абрамс, М.Х. The Milk of Paradise: The Effect of Oppium Visions on the Works of DeQuincey, Crabbe, Thompson, and Coleridge, Cambridge: Harvard University Press, 1934.

- Де Квинси, Томас, Исповести једног уживаоца опијума, прев. Веселин Костић, Београд 2005.

- Ђукановић, Борислав Илузија Стварности – алкохол и дроге, Подгорица 2001.