ШЕШИР ОД РИБЉЕ КОЖЕ

- Шта си то рекао? -

- Сутра, сутра, увек сутра, мој дечко. Цео људски живот се своди на сутра.

 Тада га демоница ошамари, а он је обљуби свом силином својих вишемесечних неизбачених мушких менсиса и гурну је потом у воду и блато обале, а сам побеже у свратиште уз пристан скеле.

Кад уђе, помисли да је у штали... Свуда око огња у изби било је  прасади, гусака у паровима, зечева, петлова и пилића.

Били су то извајани у дрвету и обојени да би намерници знали шта могу добити за јело. Јео је јаја печена у љусци када у избу уђе каљава и мокра девојка, седе крај њега уз огањ да осуши дугу косу и рече:

Срела сам на скели духа. Једва сам извукла живу главу.

Бацио ме је у воду.

Знам – узврати Аркадије – и ја сам срео на скели демоницу, једва сам се ишчупао из њене косе.

Отела ми је шешир од рибље коже, овај што га ти сад имаш на глави.

 И обоје се насмејаше. Тада му она рече:

Био си преслаб за духа!

А он узврати:

- Била си прејака за жену.

- Не волим је тебе, Аркадије – рече му она тада играјући се маслиновом гранчицом, ја волим другог.

- Кога?

- Не знам. Нисам га никад видела. Само сам га чула. Он виче из твојег сна неким чудним гласом који није твој и који ме ужасно плаши. Пре неко вече препознала сам тај глас док смо се волели. Тим гласом он се одазива из тебе и кад водимо љубав. Ја волим њега, а не тебе, Аркадије. А ти, ако ме изгубиш, изгубићеш ме у себи, а не у мени.

УНУТРАШЊА СТРАНА ВЕТРА

Све будућности имају једну велику врлину: никад не изгледају онако како их замишљаш.

Постоје разне љубави. Једне се могу набости само виљушком; друге се једу руком ко остриге, неке се морају ножем сећи, иначе те задаве, а има их и тако чорбастих да помаже само кашика. Или да се беру као јабука коју је убрао Адам.

Мир се добија, а рат још ниједан нико није добио.

Ко какву капу има, оном и поздравља. Писмен гледа у књигу, научен гледа у мудрог, а мудар у небо или у сукњу, што може и неписмен...

Дедовину своју разметоше, имање своје презадужише, новаца им већ нестало одавно, а одскора и вере, али им при свем том остаје она иста страст као кад су били у богаштини...

Срећа је посао који волиш и жена која воли.

Овај свет не припада нама него нашим очевима и њиховим вршњацима и они се осећају и понашају као његови једини сопственици. А ја и моји вршњаци били смо и остали бедна слушчад оних што су у овај град сишли поштапајући се сабљом и допловили са страним војскама. Од покољења наших очева ми нисмо добили само положај служинчади, него и један сагорели, полууништени свет, једно гладно детињство, и они који су нам га дали од тога су начинили врлину, којој ми још увек робујемо.

А ми сами, ми смо ту да добацимо понеку реч у прозоре и врата крај којих ћемо минути...

Колико света само човек среће у последње време у сновима! Као никад! Већ сам пренасељен! Овоме дупе рано почиње, већ у струку. Ствари које у животу изгледају невероватне, тајанствене и фантастичне, крију иза такве варљиве спољашњости најобичније случајеве.