|
ДАНИЛОВ ГРИЈЕХ
Изгледа му да
је сада крај његовим мукама. Више нема тајни које је чувао готово шездесет
година. Синоћ су то на дружењу, на којем он није био присутан, његови вршњаци
разотркили. Име његовог оца, које је на споменик уписано као да је погинуо у партизанима, биће ускоро обрисано, а он откривен као лажов. Догурао је до краја. Јутрос му је
то Обрад скресао у лице:
– Данило, мој
брат и сви људи, чија су имена на споменику, погинули су као партизани, ти си
међу њих угурао свог оца, а знадеш да он није никада био партизан. То не може тако
остати, ја то нећу дозволити. Синоћ су Драган и Рајко потврдили да си ти једини
кривац за смрт свог оца.
Пред Даниловим
очима стоји зажарено Обрадово лице, љутито, с гримасом какаву никада није видио.
Чини му се да ће га Обрад угристи. Та слика га прогони већ сатима, од десет сати
ујутро, када је Обрад дошао, да му то каже. То бијесом изнакажено лице Данило
не успијева да истјера из својих мисли. Што више покушава заборавити искеженог старца,
његово лице је све јаче присутно у Даниловој души, освјежава му сјећања на сцене
које је проживио. Ти догађаји у машти само учвршћују и појачавају тај Обрадов
лик, а овај му опет оживљава давне мучне успомене с којима живи већ шездесет
година. Не може их се ријешити нити у њима ишта промијенити, није их могао ни
заборавити.
У његовом цјелодневном
кошмару оживљавала је драма која се одвијала у Грмечу 1943. године, чији су он
и отац Ранко главни актери. Многи су њени свједоци помрли, али ето, Драган и Рајко
су још живи, они знаду истину, испричали су је синоћ пред Обрадом. Оно о чему се
читав један људски вијек ћутало, сада је испливало на површину пред крај
Даниловог живота. Обрад је јутос пожурио, дошао је да му пљусне у лице ту гнојну
воду његових ружних дјечачких дана, да га гурне у живо блато прошлости из којег
се читав дан узалудно покушава извући. Чим се више бори да изађе, тим више тоне.
Почиње се гушити, схвата да је крај већ ту. Не може га одгодити!
Све је то истина!
Знаде то Данило. Шездест година није могао заборавити тај најтежи дан у свом
животу. Обрад га је јутрос вратио у зимско предвечерје у збјегу у Грмечу,
разорио је његов сан о томе да то остане сакривена тајна, о којој готово нико
ништа не зна с којом је Данило желио умријети. Мајка Смиља је умрла, сестра
Милка се објесила, брат Јован је у лудници, Бранко и Јанко су били премалени да
би се тога сјећали. У фамилији свједока нема. Али има у комшилуку. Рајко и
Драган, који се након ко зна колико година вратио на неколико дана у село, синоћ
су пред Обрадом проговорили о тим догађајима. А било би боље да су то ставили
на радио или телевизију него да су испричали пред Обрадом. Он никада није
прежалио свог настаријег брата Милу који је погинуо у партизанима. Обрад,
правдољубива прзница ником ништа не опрашта. Њему је истина светиња.
И сад се пред
Даниловим очима одвијају сцене које су се одиграле у то давно вријеме. Читав
дан се бори са собом. Постаје све сигурнији да је дошло вријеме, мора платити
оно што је покушао сакрити, што је све забрљавио, тај свој давни гријех према оцу,
који би можда био остао жив да му је он, његов син то допустио. Он, Данило, је
крив за његову смрт, он и нико други. Оживјеше му сва сјећања као да се то јуче
догодило, а не пре више од шездесет година.
Почели су се ширити
гласови, које су доносиле пристигле жене одоздо из доњег дијела планине, о доласку
Нијемаца, о њиховој доброти и лијепом поступању према народу. Све пуштају кућама,
нека се народ враћа у села. Чинило се да живот постаје бајка. У страшној несрећи
која се надвила над главама будућих заробљеника да се сасвим не угаси нада у
преживљавање пропламсавали су снови о доброти непријатеља.
Мушкарци не
вјерују тим угодним вијестима. Спремају се да напусте збјег и упуте се дубље у шуму,
да пређу преко Грмеча. С њима иду и дјечаци старији од петнаест година, остају
жене и дјеца.
Свака фамилија
у збјегу доживљава своју драму. Растанци с очевима су тргобни. Код никог тај
бол није био на граници смрти као код малог Данила Тривића и његовог оца Ранка.
Сва дјеца лакше подносе одлазак очева него Данило. За очеве је то једини спас. У
случају заробљавања њихова судбина постаје сасвим неизвјесна, можда сасвим црна.
Данило ништа не схваћа, он се сав претворио у ситно уплашено егоистично срце.
Мала кукавица, плашљивац, постало је вриштеће клупко јада, потпуно је изгубио
разум.
Читав збјег,
мало и велико изашло је из колиба да гледа растанак без растанка, покушај
младог оца да побјегне од смрти и сина да га врати к себи макар и мртвога. Два слабића
хрвала су се с храброшћу, о којој овиси Ранков живот. Ранко је упртио на леђа пуну
торбу, изашао из колибе и запутио се за осталим бјегунцима.
За оцем
је истрчао синчић Данило и крикнуо:
– Ранко,
брате, коме мене остављаш?
Ранко је стао
као да су му ноге ухваћене у гвожђа, као звијер у клопци. Окренуо се према
колиби и фамилији. Данило је претрчао десет метара, бацио се у наручје оцу,
који је чучнуо да загрли малишана. Грчевито су се дјечаку око очевог врата стегнуле
нејаке ручице. Отац је плачући стискао у загрљају мршаво тијело сина, тјешио га,
смиривао му неразумни страх који га је зграбио у своје канџе и није га напуштао.
Остала Ранкова
дјеца, најстарија Милка, и синови Јован, Бранко и Јанко, стајали су пред
колибом уз мајку Смиљу и гледали што се догађа. Држали су мајку за кикљу, која,
уплашена, није показивала намјеру да пригрли избезумљеног Данила. Стајала је скамењена,
обезнањена, без могућности да изусти иједну ријеч.
Ранко се ослободио
Даниловог загрљаја, примио га за руку и довео до сестре и браће, предао га
здрвљеној мајци која није могла ниједне једине ријечи рећи дјетету, да га умири
и одагна му паничан страх. Стакластих очију, није могла ни руку пружити према
избезумљеном Данилу, привући га себи. Ни она није била ништа храбрија од дјетета.
И она као да је мислила да јој се ништа не може догодити ако Ранко остане с фамилијом,
да бјежи с осталим мушкарцима. Ранков старији
брат Мирко, отишао је већ одавно са своја два сина Миланом и Миодрагом. Његови
су синови одраслији, прегазиће сњежну планину. Данило, стар свега десет
година, није имао снаге за такав подухват.
|
|
|
Кад је
мислио да се дјечак смирио, да ће моћи прихватити растанак, Ранко је бацио
поглед на његово сузно, спужвасто лице, очи су му одавале животињски страх,
погладио му је тршаву косу, окренуо се и пошао прије него му груну незадрживе сузе.
Удаљио се десет метара и зачуо продоран врисак:
– Ранко, брате,
коме мене остављаш?
Ранко се окренуо,
опет чучнуо, Данило му је улетио у загрљај. Болно је стезао дијете, плакао, тјешио
га, а колона бјегунаца је све више одмицала уз планину, изгубила се иза високог
дрвећа, у сумрак, који није марио за догађаје у збјегу. Ранко је изгубио
осјећај колико је времена прошло откад су бјегунци напустили насеље колиба од четине.
Вријеме је промицало,
Ранко је смиривао сина, дјечак се мучно припијао уз оца, као да му је он једини
спас пред надолазећом опасности. Данило је у паничном страху изгубио сваки смисао
за реалност, друга дјеца као да и нису постојала, њихове судбине су му постале сасвим
неважне, само је он био важан, само њему пријети опасност. Ранко га је поново
довео до мајке и браће, помиловао га по глави, ништа није рекао жени, ни дјеци,
кријући сузе окренуо се и пошао.
Као згромљен стао
је кад је чуо избезумљен раздирући глас:
– Ранко, мили,
имаш ли ти срца?
Ранко се окренуо,
закорачио је натраг према породици и колиби, сад је већ био сасвим сигуран да
је сломљен, да их неће моћи напустити, да се и успије ослободити полудјелог
Данила, неће у ноћи моћи сустићи остале бјегунце, они су већ навелико одмакли.
Вратио се у колибу, у угао спустио пуну торбу, није му више требала.
Осмогодишњи Драган
Савић је с помало презира гледао што се одиграва између Данила и његовог оца,
био је увјерен да је Данило велика кукавица. Знао је то још од оних дана када су
заједно чували овце, када Данило, двије године старији, није смио поћи у крађу
јабука, већ је послао њега.
Ноћ се хватала
по удаљеним предјелима, лијепила се за дрвеће у околини, колибе су се црњеле на
бијелом платну Равног дола, жене су спремале задњу вечеру у збјегу народа
сакупљеног у срцу Грмеча. Згуснула се хладна зимска ноћ колико је могла.
Одоздо, од Јасенице и Гориње допирали су звукови борбе, митраљези су шивали платно
тишине, пушчани гласови су се забадали у мекано тијело таме. Борци Друге крајишке
бригаде изненадили су пристигле Нијемце, кидали око цесте њихов ланац, отворили
на њему пролаз према Залину, избјегли опкољавање, изашли из обруча. Народ је остао
у збјегу којег више није било могуће бранити.
Ујутро, Нијемци
су опрезно ушли у насеље колиба, увјерили су се - нема партизана, наредили су да
се товари роба са стварима и храном на кола, да се упрегну коњи, треба кренути
за Јасеницу. Ускоро се формирала дугачка непрегледна заробљеничка колона кола
која су се кретала уским шумским путем. Драган Савић је сједио на врху кола,
добро умотан у покриваче, пажљиво је проматрао шта се дешава.
Поломила се осовина
на Симићевим колима, точак се превалио на страну, кола су клекнула, велики снажни
коњ Цвјетко се зауставио. Њемац који је пратио колону погледао је шта се
догодило, одмахнуо је руком, а остала кола су почела заобилазити неупотребљиву Симићеву
запрегу, која остављена је својој судбини. Симићи су препуштени сами себи. Нијемци су
се журили да обаве окупљање народа у Јасеници.
Колоном се пронио
шапат о трагедији. Ранко Симић је сакривен иза стабала пратио како се његова
породица спрема за покрет из збјега. Нијемци су га примијетили, ухватили и одмах
објесили. С бајонетима су му исјекли лице да га није било могуће препознати. Препуштен
да звијери и птице учине свој посао, остао је висити иза породице која је била
већ прошла, није ни знала шта се догодило с њим. Само шесто метара даље њихова
кола су доживјела хаварију. Симићи су остали у Грмечу, напуштени, избјегли су
одлазак у логор и вратили у Хашане.
Тог проклетог
Обрада није могао читав дан истиснути из сјећања. Ове сада освјежене сцене нису
дозвољавале да га обрише, оне су стајале иза Обрадовог лица и гурале га у први
план. С њима се мијешало и много касније догађање када је његов брат стричевић,
Милан, градио споменик. Он, Данило, је плакао и, на очиглед многих згранутих људи,
тражио да се и Ранково име уклеше међу погинуле партизане. Име је уклесано, али
се с њим у Данилово сјећање уклесала и неистина која се стално понављала када
би дошао ту до школе и видио споменик. Знао је да имену његовог оца ту није мјесто,
али ето, он је покушао да на овај начин сачува успомену на њега.
Данило није
никако могао наћи рјешење како да сачува успомену на оца и да опере своје
лице пред сјећањем на страдалог оца. Подигао би му он био споменик на гробљу,
али како када га није могао сахранити. Кости су му остале негдје у Грмечу, није
се усудио покушати пронаћи их и пренијети на гробље. Бојао се очевог духа, да отац
не оживи и упита га зашто га није пустио да бјежи с осталим мушкарцима од којих
су многи избјегли заробљавање. Ето, и стричевић Милан који је остао жив, тешка је срца пристао да уклеше Ранково име на споменик, а није уклесао име свог оца,
који је као бјегунац остао у Грмечу гријући се уз букву, пошандрцао је од хладноће
и није хтио даље да иде с бјегунцима. Синови су га оставили да се смрзне. Ни
Бог га није могао уразумитии да буква није пећ, нико га није могао наговорити
да иде из топле собе на хладноћу од које је дрвеће пуцало.
Читав дан се Данило Симић рвао са тим сликама
и сјећањима, све док није коначно донио одлуку. Узео је чврст конопац и касно
поподне, баш у вријеме када је његов отац одлучио да остане у збјегу, у подруму
се зањихало Данилово објешено тијело. Када га је жена пронашла, леш се био већ сасвим
охладио. Никако није могла схватити шта га је на то навело, а недавно је купио
најбољу земљу у Поткалињу, био је пун планова и лијепих снова о животу који је
још био пред њим. На смрт није никада помишљао, као да она не постоји. А била
је сасвим, сасвим близу, као Обрадово лице пред његовим очима, када је гурнуо столицу
испод ногу!
|
Пише: Ђуро Маричић |
|
