Развој епске традиције може се дјелимично пратити још од средњег вијека, али свој пуни залет добија за вријеме турске владавине, дакле од четрнаестог до деветнаестог вијека. Наиме, у временском интервалу од успона турског феудализма (то је вријеме успјешних турских освајања наших територија)  однос освајача према покореним масама имао је изразито мирољубив карактер, али када је наступила криза у економији турског феудализма, дошло је до великих промјена унутар феудалног политичког система. Чести су ратови које преузимају хришћанске државе против Турске. Погоршање односа између турских власти и хришћана изазвало је појаву хајдучије као специфичног облика борбе против османлијског насиља. У пограничним областима које граниче са балканском Турском јављају се ускоци као још један специфичан облик борбе против турске власти. У овако сложеним условима и усмено епско стваралаштво је добијало одговарајуће облике и садржаје. Без државне организације, под руководством веома ослабљене цркве и свештенства које је често било мучено тортурама турске власти, Срби и Хрвати су развијали јуначку епску пјесму која је његовала и подстицала ослободилачку мисију. Значајну улогу српског гуслара у доба робовања под Турцима најбоље је представио Иво Андрић у свом историјском роману На Дрини ћуприја (уводни дио романа). О чему год да причамо, куда год да се окрену наше мисли, дођемо до нашег нобеловца.

Појавом Вука наша усмена књижевност је добила обрисе писане књижевности. Он сакупља народне умотворине, епске пјесме сврстава у циклусе: неисторијски, преткососвски, косовски, циклус пјесама о Марку Краљевићу, покосовски циклус, хајдучки, циклус о ослобођењу Србије те циклус о ослобођењу Црне Горе. Циклусе чине пјесме које се својим мотивима везују за један историјски догађај или личност.

Историјски догађај од великог значаја за нашу историју је Косовски бој 1389. године, те бројне личности, стварне или измишљене, које су по народном предању имале везе са овом битком.

Сама битка је била стваран историјски догађај, али нису све личности које су опјеване у пјесмама овог циклуса познате у историји. Занимљиво је да се пјесме КОСОВСКОГ ЦИКЛУСА могу поредати хронолошки према догађајима које опјевавају, тако да се могу пратити збивања која су претходила боју - сам бој се види у неколико слика, а неколико пјесама пјева о догађајима послије боја. Јунаштво браће Југовића, Бановић Страхиње, Милоша Обилића, опјевано је у преувеличаним подвизима ових јунака. Тиме је народни пјевач славио појединце из народа и апеловао на свијест напаћеног народа да издржи све невоље.

Постоји доста варијанти пјесама о Бановић Страхињи, чак тринаест варијанти које настају у размаку од сто педесет година. Научници су их подијелили у три групе варијанти, а све са трагичним исходом. Пјесма о Бановић Страхињи уопште, представља не само једну од најљепших наших пјесама, него уједно и веома интересантан књижевно-умјетнички проблем, који су већ одавно почели да разматрају велики умјетник Гете и његов лични пријатељ Карло Август. Но, критичари су сагласни у једном да је најбоља варијанта пјесме коју је Вук Караџић записао од старца Милије Колашинца. Занимљива је и варијанта пјесме која је објављена у Босанској вили 1911. године под називом Силан Влах Алија из збирке Луке Грђића – Бјелокосића. Она ће помоћи да се расвијетли мотив за сукоб у пјесми старца Милије, као и неочекивана реакција Страхињине жене. Али, једно је сигурно, сваки пјевач покушава да створи своју идеју о личности Бановић Страхиње.

Пјесма старца Милије, Вуковог пјевача, и почиње свечаном најавом уз нагласак на ријечи „НЕТКО“ која доприноси формирању општег мишљења да се ради о човјеку изузетног карактера. Сугестивност наше народне поезије је веома изражена и потврђује се и у овом случају:

Нетко бјеше Страхињићу бане!

Бјеше бане у маленој Бањској,

У маленој Бањској крај Косова,

Да такога не има сокола.

Реконструкција изгледа Бановић Страхиње је могућа на основу стихова из народне пјесме. Народни пјевач га описује као човјека „мрког погледа“, он је човјек који својим озбиљним изразом лица предсказује несрећу која ће задесити његову породицу. Старац Милија је  Страхињу доживио као стварну личност, удахнуо му овоземаљски живот и дао приказ његове душе. Чини ми се да су унутрашње особине Бановић Страхиње надахнуће за стварање јунака и данас, и прије, али и у будућности.

Пјесма Бановић Страхиња спада у историјске јуначке пјесме Косовског циклуса. Нагласак јесте на јунаштву, али не на Косову, већ у околностима које су интимног и породичног карактера. А јунаштво, као предмет пјесме, није у пјесми дато само као несвакидашња вјештина и велика храброст. То јунаштво је још драгоцјеније, јер упориште има у специфичној врсти моралног подвига. Страхиња породицу ставља на прво мјесто, придружује је укупном билансу својих подвига.

Иако је пјесма дуга, испјевана је у преко осамсто стихова, ипак је њен експозитивни дио опширан, мада то има свог оправдања. У скоро три стотине стихова, старац Милија описује Страхињино гостовање у Крушевцу, уз истицање Страхињиног поласка, дочека и почасти која се указује младом јунаку у тазбини. Упоредо с тим у уводном дијелу иде и опис дешавања у Бановој маленој Бањској.

Силан Влах Алија пустоши двор младог јунака. Помоћ тазбине је прилично суздржана, они не желе да иду са њим по своју сестру. Закони друштва су јасни. Југ Богдан каже:

Не дам ђеце водит на Косово,

Макар шћери никад не видио!

Бољом ћу те оженити, сине,

Нека иде, враг је однесао!

С тобом хоћу ладно пити вино!“      уз претходну опаску:

Ал' ако је једну ноћ ноћила,

Једну ноћцу са њим под чадором,

не може ми више мила бити.

Југ Богдан је одлучан. Бановић би требао размишљати на исти начин јер припада истим друштвеним круговима као и отац његове љубе, но, тада он, да ли свјесно или несвјесно, по срцу, мијења и помијера обичајне законе друштва у којем живи и које је јасно по питању оваквих случајева, а то је смртна пресуда за невјерне жене.

Страхињина лична осјећања љубави и части су на првм мјесту. Она су његова покретачка снага. Зна он шта му је чинити да би спасао живот своје вољене и недужне жене. Испоставиће се касније, када дође до сукоба између Страхиње и Влах Алије, у којем љуба удара сасвим неочекивано Бановић Страхињу, а не Алију, да она и није тако недужна као што он то мисли и то може помоћи да схватимо трагично и иронично преплитање двају образаца понашања – његовог и Југ Богдановог. Страхиња жели да сагледа стварност и процијени њене могућности. Он ће на тај начин избјећи замке историјског морала и виђења друштва из којег потиче. Опирањем мишљењу и савјетима старог Југ Богдана, Страхиња ће се наћи на стваралачкој страни историје, оној која мијења свијет набоље или бар наговјештава да би га вриједило мијењати набоље.