КРАЂА
Отишла је Тања
да потражи брата,
оставила мало
одшкринута врата.
Тад је згоду за се
ухватила Цица,
најешће се зачас
сочних кобасица.
У два, у три скока
на столу се нађе:
- Које ли ће парче
да буде најслађе?
И таман кад хтједе
да загризе мало,
нешто је са стола
уз ломљаву пало.
Уплашено скочи -
на под поглед баци,
од њушке до репа
прођоше је жмарци.
Са стола су пале
три кристалне чаше,
јер пазила није
куда репом маше.
У страху се силном
у бијег дивљи даде,
удари у лонац –
и он на под паде!
И још је у скоку
запела за вазу,
просула се вода
на Тањину стазу.
Па сад, ено, сједи
на тавану шупе,
и проклиње своје
поступке приглупе.
- Казна ми не гине -
сама себи каза,
- Три чаше и лонац.
Ух! Куд још и ваза!
Мјауче и тужно,
дубоко уздише:
- Никада у крађу
нећу ићи више!
|
ПРВИ САСТАНАК
Љутила се Сњежа
на сат кућни стари,
јер за жеље њене
он неће да мари.
Он баш иде споро,
као какав дједа,
на нервозну Сњежу
уопште не гледа.
Можда би журио
само кад би знао,
да је битан договор –
Сњежин с Ацом пао.
Њу васцијели дан
слатке бриге муче –
тај састанак што је
заказала јуче.
А баш отад вријеме
као да је стало –
неће сат да жури,
ама баш нимало.
И док Сњежа гунђа,
дури се и љути,
у чекању споро
пролазе минути.
Али ипак вријеме,
то некако прође
и сва срећна Сњежа,
на састанак пође.
И отада свима,
позната је ствар –
Сњежана и Ацо
заљубљен су пар.
|
| 
ЗАНЕСЕНИ МАЧАК
Жалио се Ацо
свом другару Јови
како његов мачак
мишеве не лови.
- Мишеви му, Јово,
скачу преко репа,
а он - само гледа,
мјесто да их шчепа.
Данима се лицка,
дотјерује, глади,
неће млади даса
ништа да уради.
- Мука је велика,
Ацо, драги, мили,
твој мачор би хтио
кȏ лењов да живи.
- Заљубљен је, Јово,
није му до рада,
сад његовим срцем
нека мачка влада.
Ал' ипак му праштам -
нека глади брке,
јер знам и ја шта су
те љубавне муке.
|
ХРАБРОСТ
Драги тата,
морам хитно
да ти причам
нешто битно.
За храброст ме
питат' немој,
кад знаш добро
да сам херој!
Знаш и да сам
дјечак јак,
ал' ме мало
мучи мрак.
Не плашим се,
али, ето,
сваку ноћ је
под креветом.
Не мисли да
плаше мене
крај прозора
оне сјене!
А мало ми
не да мира
то што ми
у орман дира.
Па те молим,
драги тата,
да одшкринеш
мало врата.
Знаш да нисам
кукавица,
ал' треба ми
и лампица.
Јер другови
кажу моји
да се свјетла
тај мрак боји.
|
|
