МАГИЧНИ СОНЕТ
Carol Williams-Butler
Небом крик плавог галеба пуца и низ минула понире лета, а моћно у души мојој куца драго срце с друге стране света.
То се божанска отвара бајка и хоризонт се смирајем ови, изрони из таме древна барка и вечно Анђео над крмом плови.
Звездани прах лелуја с висина, љупко сребрн одсјај сева и расипа по смарагдној води.
Буде се сирене из морских дубина, а с њима чаробну песму пева златан месец што небом броди. |
ДАВНОЈ ЦУРИЦИ
Ветар снене милује траве и чудно нежан сутон траје, кô да у висине плаве два блага ока жално сјаје.
Део си неког белог сна у ком трне плам у крви, и срце ово одвећ зна да вечан је пољубац први.
Могао се опевати не би и кô да цвили ружа млада коју дуго носим к теби.
Да л' Небо чује уздах мој док латица с цвета пада и низ гроб лепрша твој. |
|
ЈАГЊЕ
Месец се над горама слути и за облак већ лице крије, планули су млечни пути и срма се литицама вије.
Давно су груди сагореле кô орла у мутном рову, сељаци уз казан ракије вреле из свег грла на мезу зову.
- Зашто нећеш земљаче добри с нама запеват мало јаче да се слама јуначко крило.
- Пре но нож фијукну оштри јер гледах како весело скаче и из руке ми је воду пило.
|
СИЛА
Сама се песма твори и са сенима лута, то груд слутњом гори кô тихо јесен жута.
Зора ће пусто се дићи и утваре се виде... Морао сам отићи да браним зене Симониде.
Са фреске суза точи и дише вечна нада кроз те пресветле очи.
Замрла је плотуна јека и злослутно пада сива маглина века.
|
|