ПАЧИЈА ШКОЛА
„Дунавски парк се теже опоравља од бурног викенда него они
због којих он мора да се опоравља“, помислио је, док је скакутао од једног до
другог „острвцета“ на стази у парку, избегавајући, као што се деца играју
прескачући пукотине на тротоару, још свеже потоке телесних излучевина, који
полако почињу да се исушују на јутaрњем сунцу.
Али то га уопште није изненадило, у поређењу са оним што га
је чекало у Дунавској улици.
По обичају, у Рибару су већ за првим столом засели превејани
алкохоличари и нерадници, док још нису ни изнесени сви столови и столице.
Стари град се полако отвара, као и неке продавнице женске
одеће, украса и којештарије.
Лагано пролази, да стигне да одмери све девојке и жене, с обе
стране улице.
– Добро јутро! - јавља
се Злати у мимоилажењу.
– Добар дан! – отпоздравља
му у журби.
– Да, биће да је добар,
обећава за сад – говори себи док враћа
поглед преда се.
Међутим, ни сва та лепота новосадског јутра, на какво је већ
навикао, није могла да га обмане да не примети галаму и метеж код Змајевог
споменика.
Око споменика Чика Јови Змају окупила се гомила деце, и
неколико васпитачица које су јурцале око њих као гоничи стоке, и викале на њих
као помахнитале, покушавајући да надгласају дечји жамор: „Га, га, га, га, га“!
Стао је испред Градске библиотеке, и посматрао немило
дешавање. У немом филму била би то симпатична слика, али, нажалост, није могао
да пречује увредљиве заповести васпитачица, којима су покушавале да умире децу.
(Зар треба умиривати децу која су усхићена што виде Чика Јову Змаја, и рецитују
његове стихове из свег гласа, да се похвале како су научили напамет!?)
Поразило га је њихово понашање и опхођење према дечици. Околишао
је, али, нажалост, није се усудио да им се успротиви. Наставио је за својим
послом.
Ушао је у задње двориште библиотеке, и уз степенице право у
Читаоницу. Поздравио се нечујно са својом омиљеном библиотекарком, и заузео
слободно место. Отворио је уџбеник из социологије и почео да ишчитава.
Учи ту социологију већ више од годину дана. Сад је крај марта
месеца. У априлу поново излази на испит. А требало је да положи још у јануару, прошле
године. Али нешто му није дало, не да научи, него да положи, док му све не буде
јасно. И већ му је све постало јасно, и већ је и читаве пасусе знао напамет, и
даље му није било досадно да чита. Јер, кад крене да чита, почиње да размишља о
свим другим стварима, сећа се, машта, повезује, записује. Све, само да не би
учио. Тако му је учење социологије донело много стихова, и много реченица, које
би хтео да каже коме треба, а није изговарао...
И даље чује галаму са улице! И даље не може да прогута и ћути
– зато, храбро узима оловку и бележи прву реченицу:
Шта би на све ово рекла моја васпитачица Јелица...
|
|  |
СА
ШЕШИРОМ НА ПРИЈЕМНИ ИСПИТ
Улази у хол
зграде факултета. Скида шешир са главе, поздравља Исидору Секулић и Милоша
Црњанског, и гледа: збуњени кандидати, не могу да се покупе, иду степеницама, врте
се у круг...
- Идем
лифтом - рече у себи.
Улази у лифт, а
за њим улази и једна жена: црнокоса, светле пути, витког стаса.
– На који
спрат идете? – упитала га је љубазним тоном.
Какве очи има,
жарке! И поглед – сјајан, а невин! Интелигентна је, а превише опуштена. Није
дошла на пријемни. Професор? Није, млада је. Асистенткиња, можда. – Не гледај у
очи! Не гледај у очи! – Како има нежне руке, и дуге прсте... и бурму... Слушај, уразуми се – једно су туђе девојке, а
друго су жене. Лепа је, то је зато што је срећна, сигурно има добар брак. Прави
се мутав, прек... Да случајно ниси био симпатичан, расправљао се жустро са
собом.
– Трећи -
промрмљао је намргодивши се.
– И ја
идем на трећи!
Утом је утрчао
још један човек у лифт...
– И Ви на трећи? Сви идемо на трећи! - ускликнула је весело.
На трећем
спрату, кад су отворили учионицу где је требало да се полаже пријемни испит, ушао
је и окачио свој шешир на вешалицу. И жена из лифта ушла је за њим. Одмах га је
препознала:
– Ми смо били заједно у лифту, зар не? – насмешила
се.
Прави се мргуд,
прави се мутав, присиљавао се тешким мислима.
- Јесте -
одговорио је као да му није драго.
Погледала га
је зачуђено (ваљда мислећи: шта ли му је данас, мора да је само данас, ко може
да буде такав стално) – а онда се представила:
– Добар
дан, колеге, и добро нам дошли! Ја сам...
|
|
НА СТАЗИ СВАКОДНЕВНИЦЕ
Стазом је прошао човек у црној кожној јакни, који
је разговарао телефоном. А онда се вратио назад, истом стазом. Скренуо на другу
стазу, а и том стазом се вратио поново на почетак, па је кренуо да се врти у
круг. Завршио је разговор, и стао збуњен, неколико тренутака гледајући на коју
страну треба да крене. Кренуо је тамо где је први пут пошао. Једва се мимоишао
са једним мушкарцем, који се раширио по целој стази.
Тај је ходао жустрим, одлучним кораком, прав,
готово војнички. Његов ход одавао је његову надменост, и жељу да покорава – а
не достојанство, пошто никада и није служио војску. Журио је опет, вероватно,
на састанак са неком студенткињом, витком, дотераном, амбициозном.
У сусрет му је долазила једна старија госпођа. Стала
је на сред стазе, и загледала се у огледалце поправљајући шминку. Покушавала је
да дочара какву ватру још има у себи, на лицу које догорева. Желела је да је
мушкарац, с којим је ишла на састанак, види као жену. Баш као жену која је
стала да се поздрави са њом.
Била је то згодна, негована и беспрекорно одевена
средовечна жена. Права новосадска госпођа. Управо иде од фризера, као и сваког
уторка. Устала је пре зоре, да би се спремила за седницу, на којој не сме да
буде у сенци младе сараднице. Не још, не док се она пита.
Све то посматра једна студенткиња кроз прозор
читаонице, и пита се кад ће више да дипломира. Да ли да оде на консултације код
оног професора, или да остане поштена. Решила је – удаће се, колико већ сутра!
– Можда ће баш данас да наиђе неко на ходнику, или испред факултета, или у
кафићу... Да, биће тамо. Излази из читаонице. Кренула је стазом свакодневнице. Учиће после кафе и једне цигарете, две... |
|
