Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_

  Лик вере у роману Јунак нашег доба

Пише:Милош Поповић

 И  човек ― нашег доба чедо ―
Оцртан био доста верно
Са неморалним својим духом,
Са душом себичном и сухом,
Што машту воли неизмерно,
И са огорченим умом чудним
Што ври прегнућем узалудним.
  • Александар Сергејевич Пушкин
I

УСПОМЕНЕ НА ВЕРУ

Никада нисам писао дневник. Да ли због тога што верујем да једина сећања која вреде остају у нама или се потајно плашим да би ме ехо записане успомене могао вратити у нежељену и болну прошлост, не знам. Можда никада нисам могао да будем потпуно искрен пред самим собом, као што ни сада не могу да будем, те, страхујући да би из сусрета са прошлошћу добио много више патетике но истине, успомену често називам досадом како би лакше могао да је се отарасим.

Узрок томе, можда је и наше “ново” доба које је одавно заборавило, заташкало и унизило своју прошлост, делом због наметнуте струје, мало је рећи  површног мишљења, да све што је постојало, што постоји и што ће постојати јесте само “ово сада”, делом због слабости  јунака створених између њених корица који, са друге стране, настоје да избришу сопствену прошлост, а о прошлости ван граница својих епизодних улога или не знају ништа или им је сувише досадна (јер, кога данас занима историја?!), те вас једно такво доба приморава да прошлост схватите као блато на вашим ципелама: како кажу, она, једноставно, није део “нових” вас. 

Саму реч сећање, желео то ја или не, везујем за нешто што бих најрадије желео да заборавим, но, како то обично бива, никада и не успем. Некада лепо сећање може постати ружно, скоро никада обрнуто. Занимљиво је то да када се сећамо добих и  лепих ствари више смо заинтригирани самом атмосфером, бојама и мирисима, док нам конкретан леп догађај само служи као скелет на који смо заденули поменуте осете. Лепо сећање скоро никада не долази неочекивано, већ је обично призвано од нас самих, никада није директно и, за разлику од ружног сећања, не продире “довољно дубоко”. Ружно увек долази онда када му се не надате, увек је конкретно, допире до сваке жиле на вашем телу и то таман онда када сте мислили да сте га заборавили: попут нежељеног, ненајављеног, но ипак добро познатог госта, одмах након што сте му отворили врата, оно улази и претура свуда по вашем стану.

Оно што произилази из читаве ове приче јесте једна специфична врста сећања: љубавна успомена. Ако покушамо да је дефинишемо, видећемо да поседује шареноликост осета лепог, али и необуздану снагу и неочекиваност ружног сећања. Она са собом носи низ мањих, добрих и лоших, успомена помешаних у једну необјашњиву појаву која вас у  тренутку враћа уназад, приморавајући да се запитате да ли је судбина умешала своје прсте или се успомена јавила сама, онда кад вам је и најпотребнија. Ипак, оно што је најкарактеристичније у вези са правом љубавном успоменом јесте да, ма каква она била, лоша или добра, никада не може остати заборављена.

Лик Вере у оквиру романа Јунак нашег доба појављује се управо у облику љубавне успомене. Печорин, у разговору са својим пријатељем Вернером, сазнаје да се у Пјатигорску налази једна веома лепа, али болесна жена, са младежом на десном образу. Из Вернеровог исказа најјачи утисак на Печорина оставио је специфичан детаљ о младежу, који га је навео да помисли да је реч о Вери, жени коју је некада волео. Овај тренутак представља извесну прекретницу у оквиру романа и отвара врата једном новом току тумачења.

Наиме, из епизоде са Белом, Печорин излази као безосећајни и користољубиви младић коме све брзо досади, док читалац остаје затечен његовом ноншалантном реакцијом поводом смрти драге за чију љубав се толико борио. Такође, његов сусрет са Максимом Максимовичем потврђује све претходне негативне Печоринове особине, са извесном надоградњом особене себичности, односно, Печоринове самодовољности, генијално представљене у виду дијалога између старих пријатеља. У прилог томе, говори и почетак Печориновог дневника који читаоцу утврђује мишљење о Григорију Александровичу као манипулативном кицошу који је спреман да започне удварање књегиници, делом из зависти према могућем противнику Грушњицком, што и сам одважно признаје, делом из досаде која је током читавог романа константа његовог лика.

Ипак, током првог дела романа читалац се, на неки наивни и невини начин, потпуно немотивисано нада да постоји и један други део Печориновог лика, односно, могућност да се испод необјашњиво грубог екстеријера крије сасвим другачији ентеријер. Ту могућност отвара лик Вере, без кога би роман и Григорије Александрович били знатно сиромашнији. Сама појава жене коју је Печорин некада волео, наводе читаоца на разна питања, много пре него што ће је заиста упознати: Да ли је она доказ да је Печорин способан да осећа и искрено воли, да ли је она, можда његова непрежаљена љубав узрок његовог поигравања са женама, да ли се прави Печорин сакрио под велом јефтине реторике и манипулације, каквог га видимо у Дневнику, како поново не би био пoвређен, да ли је он потпуно другачији него што смо мислили?


II

  УКРАТКО О СПОРЕДНИМ ЛИКОВИМА

Споредни ликови овог романа толико су у функцији грађе главног лика да је јако тешко говорити само о њима, а да не говорите о Печорину. Разлог томе је и концепција самог романа. У оквиру првог дела романа, Максим Максимович се читаоцу примарно представља као приповедач приче о Печорину, док су Бела и Казбич ликови те исте приче. Како је други део романа заснован на личним белешкама, односно, дневнику, све споредне ликове другог дела можемо сагледати само из угла главног лика ― све што о њима сазнајемо претходно пролази кроз призму Печориновог погледа на свет.

У оквиру предговора Печориновог дневника, свезнајући приповедач нас уверава у Печоринову искреност и немилосрдност са којом на видело износи своје слабости и пороке. Поред покушаја неке врсте објективизације дневника, колико је објективизација нечег толико личног и субјективног могућа, чини се да је Љермонтов овом изјавом покушао да нас упути на прави пут тумачења споредних ликова. Они су ту како би осликали разне нијансе Печориновог лика који је у центру композиције. Упркос томе, споредни ликови Дневника нису изгубили на веродостојности својих карактера. Сваки од њих поседује јасне контуре психолошке уверљивости, сваки од њих је типски лик који је посебан, док је, уједно, сваки од њих настао испод Печориновог пера као доказ мајсторске вештине којом Љермонтов гради свог Јунака нашег доба.

Међутим, морамо се запитати колико сам Печоринов лик зависи од споредних ликова Печориновог дневника и управо у одговору на то питање крије се највећи Љермонтов геније: Оцртавајући карактере споредних ликова, Печорин слика аутопортрет. Сви споредни ликови романа дефинисани су у односу на њега, док су сви мањи ликови Дневника уствари једна његова појава, само још један вид Печориновог лика. О споредним ликовима много више сазнајемо из Печориновог односа према њима, док његове карактерне црте уочавамо у коментарима на рачун тих споредних ликова, који га истовремено подстичу на карактеристичне рефлексивне изјаве у којима се његов лик потпуно отвара.

 Важно је напоменути појаву драмске ироније у оквиру Печориновог дневника, као још једне врсте песничког поступка помоћу кога се истиче разлика између Григорија Александровича и осталих. Печорин, попут Ричарда и Јага, читаоцу (но, како је реч о дневнику, првенствено себи) унапред износи своје планове прецизирајући средства и методе које ће користити у наредним поигравањима са споредним ликовима. Такође, драмска иронија омогућава већу привлачну снагу главног лика.

Тајна Печориновог лика крије се његовој синергији са споредним ликовима романа, помоћу којих се његова личност остварује у потпуности. Ако желимо да заиста упознамо Печорина, морамо га пронаћи и у споредним ликовима његовог Дневника, док ћемо њихово право лице видети, тек ако се прво добро загледамо у његово. Управо због тога, лик Вере представља један од најважнијих споредних ликова овог романа. Без ње би Печорин остао лишен једне од најважнијих димензија свог лика, која, можда највише од свих, доприноси утиску његове недокучивости: Вера је нелогичност која већ довољно нелогичном Печориновом лику даје дозу логичности, која својим постојањем његов лик уздиже до универзалности и омогућава  праву привлачност једног негативног јунака.

Стога је јасно због чега ћемо у наставку текста највише пажње посветити лику Печорина, како бисмо кроз њега дошли до правих закључака везаних за лик Вере.

Након што је Вернер изашао из собе, Печориново срце стегла је неизмерна туга. Попут читаоца, остављен је сам у мору питања: да ли је судбина та која га је поново спојила са Вером или је она допутовала у Пјатигорск знајући да ће га ту наћи, како ће изгледати њихов сусрет и да ли је то заиста она? То је управо онај низ неухватљивих успомена о којима смо говорили, овде предоченог у виду питања помешаних у једно љубавно сећање које покреће залеђену крв у Печориновим жилама.

Низ готово истих питања Печорин ће себи поставити непосредно пре самогу сусрета са Вером. Иако се налазимо на самом почетку Печориновог дневника и све што знамо о Печорину дугујемо причи Максима Максимовича, уз пар страница личних бележака, увиђамо извесну промену у Печорину када је реч о Вери: уплашени, несигурни, и тужни Печорин пред шпиљом се потпуно разликује од сигурног, поносног и шармантно дрског Григорија Александровича који се удвара књегиници на извору. Морамо напоменути да су ликови Вере и књегинице Мери грађени по принципу контраста на више различитих нивоа. У погледу самог односа са Печорином књегиница представаља само омогућену краткотрајну забаву, док је Вера сведочанство једног дубљег аспекта Печориновог лика, нека врста његове идеалне прошлости. До самог краја романа, паралелно постављени контрастни пар ликова какав су Вера и Мери ће се узајамно осветљавати рефлектујући светлост о површину Печориновог лика, стога је то још једна ствар на коју ћемо обратити пажњу када је реч о лику Вере.

Сурет са Вером потврђује Печоринова предосећања у вези девојке са младежом, а уједно и наше претпоставке о трансформацији и извесном отварању Печориновог лика у контакту са женом коју је волео. Самом сусрету претходи опис предела око шпиље који је потпуно у функцији надолазећег догађаја.



 III

Прво што Вера изговара јесте: “Знала сам да сте овдје”, што у извесној мери потврђује Печоринову теорију да је она ипак знала да ће он бити у Пјатигорску. Одмах након тога, Печорин отпочиње напад питањима: да ли ме још увек волиш, да ли је твој нови муж леп, богат, љубоморан? Шта је дакле, чега се бојиш? Ово је један потпуно другачији наступ који не очекујемо од резервисаног и перфектно тактичног Печорина који заводи књегиницу, један потпуно искрен, али исхитрено директан приступ који до сада нисмо имали прилике да видимо. Након тога, Вера му одговори: “Реци ми, да ли заиста уживаш да ме мучиш? Требало би да те мрзим. Од оног часа када смо се упознали ти ми, сем патње, ништа ниси пружио”. Печорин ништа није одговорио, већ је своје следеће речи резервисао само за себе и читаоца: “Можда си ме баш зато и вољела: радост се заборавља, али туга никада”. У наставку текста који сведочи о сусрету бивших љубавника дешава се нешто занимљиво. Након што нам предочава сцену њиховог загрљаја и пољупца, Печорин ускраћује читаоца разговора који су он и Вера водили, наводећи да је то један од оних разговора који на папиру немају смисла и који се не могу поновити, чак ни запамтити, јер значење звукова замењује и допуњује значење речи као у талијанској опери.

Један од највећих квалитета овог романа огледа се у константном отварању нових проблематичних питања и разноврсности њихових решења: Да ли је Печорин Вери заиста донео само патњу или је ово само манифест одбрамбеног механизна жене која се плаши да поново буде увучена у исту љубавну бол, или је пак и она попут њега  глупо саздана, те свако сећање на минулу тугу или радост болно удара по њеној души и извлачи исте звуке? Оно што са сигурношћу можемо закључити јесте да Печорин није похрлио да запише и читаоцу до детаља опише сваки свој погодак, сваки померај и гримасу на основу које је конструисао своје наредне манипулативне кораке,  као што то чини када је случај са књегиницом. Разговор који је водио са Вером не записује, већ га оставља у интими, као пример нечега што можемо назвати правим лепим сећањем које је неухватљиво речима, које свој истински и непоновљиви облик налази у звуцима, мирисима и бојама, које је намењено само за памћење и које не може да се подели. 

Иако сакривена у виду ликујућег коментара, Печоринова изјава радост се заборавља, али туга никада представља потврду да његова љубав према Вери и даље траје, да постоји извесна тежња да се та љубав поново оствари, те можемо сматрати да овај епиграм Печорин уствари упућује самом себи. У прилог томе, у наставку текста Печорин ће отворено признати да је Вера једина жена на свету коју не би био у стању да превари и да ће, иако њихов растанак можда поново следи, трајна успомена на њу остати заувек у његовој души.

Између осталог, Печорин нам саопштава и одређене појединости о Вери и њеном боравку у бањи, које су, на њему својеврстан начин, прожете ласкавим опаскама: њен муж је богати старац који болује од реуматизма, како он каже поштује га као оца, али ће га варати као мужа. Такође сазнајемо да је Семјон Васиљевич даљи рођак књегине Лиговске, да Вера често проводи време у њиховој гостињској соби, што је додатно узбудило Печорина јер је, на неки начин, његов подухват освајања књегинице сада постао додатно отежан, а тиме и много више забаван.

Оно што следи је веома упечатљива сцена растанка: Дуго сам је пратио све док њен шешир не ишчезну иза грмља и стења. Срце ми се болно стеже као послије првога растанка. О, како сам се обрадовао том осећању. Сада већ можемо бити сигурни да је једино Вера та која Печорина може пробудити из досаде, једина која му може омогућити да се поново осећа живим. Осећај љубавног бола који од свакодневнице ствара универзалност ― поново млада врела крв која јури Печориновим жилама ― све је то Вера. Са друге стране, пред нама се приказала као жена која не може да одоли Печорину, иако јој је он донео само патњу, што још једном сведочи о привлачној снази овог јунака, али и о одређених слабости коју Вера поседује. Важно је напоменути да је акценат у овој сцени између осталог бачен и на Верину болест, која ће напредовати како роман одмиче.


IV

СТИСАК РУКЕ И ГОСТИЊСКА СОБА ЛИГОВСКИХ

Као што смо до сада видели, лик Вере се поприлично разликује од других споредних ликова. Њена разлика огледа се и у томе што Печорин ни са ким не прича о њој, чак ни не мисли о њој када се налази у нечијем друштву ― све мисли и жеље о жени коју још увек истински воли чува само за себе, тиме не допуштајући осталим ликовима да увиде његову рањиву, људску страну.

 Занимљиво је осврнути се на једну карактеристичну ситуацију у којој Печорин потпуно сам замишлљено седи на клупи: Осјећао сам потребу да у пријатељском разговору неком искажем своје мисли . . . али коме? . . . “Шта ли Вера сада ради?” мислио сам . . . Шта све не бих дао кад бих у овом тренутку могао стиснути њену руку. Видимо да је она за њега првенствено пријатељ, да Печорин осећа да га једино она потпуно познаје и да га, на своју штету, као таквог и прихвата: Зашто ме она тако воли, истину говорећи, ја не знам! Тим прије што је то једина жена која ме до краја познаје са свим мојим ситним слабистима и рђавим навикама . . . Зар је зло тако привлачно?

Са друге стране, видимо Печорина, као поново заљубљеног младића који жуди за један стисак руке жене коју воли. Управо у оваквим, наочиглед небитним детаљима љубав обично налази своје упориште:

Сав срећан кад јој заогрне
Рамена сјајна меким плаштом,
Ил’ размакне ливреје црне
Пред њоме, или ако стигне
Испуштен рубац да јој дигне.

Њихов наредни сусрет одиграо се у гостињској соби књегине Лиговске. У великој просторији са пуно гостију који су испијали чај, у пратњи књегинице која је певала и свирала на клавиру, Печорин и Вера стајали су на прозору разговарајући. Вера му рече да га неће упознати са мужем, али да се он свакако мора допасти књегини, јер како она каже ти можеш све што хоћеш. У наставку, рекла је да ће они моћи само овде да се виђају, након чега поцрвене и отпоче један од својих најупечатљивијих исказа: Ти знаш да сам ја твоја робиња; никад нисам умјела да ти се супротставим . . . И зато ћу бити кажњена: ти ћеш престати да ме волиш! Зато хоћу бар да сачувам своју репутацију . . . не ради себе: ти то веома добро знаш! . . . О, ја те молим, не мучи ме, као раније непотребним сумњама и провидном хладноћом; ја ћу, можда, умријети, осјећам се слабим из дана у дан . . . па и поред тога ја не могу да мислим о будућем животу, ја мислим само на тебе . . .  Ви мушкарци не разумијете уживање у погледу, у стиску руке . . .а ја ти се кунем да, кад само слушам твој глас, осјећам тако дубоко, чудно блаженство које не могу замијенити ни најватренији пољупци. Без претходне сцене, у којој смо описали Печориново усамљено размишљање и  дали приказ његове љубавне жудње, ова сцена би имала другачије конотације. У стиску руке који обоје помињу крије се чињеница да и Вера и Печорин на потпуно исти начин разумеју љубав, која их, самим тим, чини једним. 

Вера сврстава Печорина међу “остале мушкарце”, иако добро зна колико је он посебан, те ову изјаву можемо схватити као неку врсту љубавне игре, у којој се Вера потпуно препушта доминацији Печорина над њом. Ова сцена отвара још једно важно питање: Да ли је Вера некада била оно што је за Печорина сада књегиница, да ли су то непотребне сумње и провидна хладноћа о којима Вера говори и да ли, поред свега, жели да му се поново преда или, попут Оњегина, једноставно не може да се одупре љубави коју осећа:

Да противим се себи, страсти,
Више у моћи није мојој;
Реших: у вашој ја сам власти
И предајем се судби својој.

Након блискости коју су имали у шпиљи и поред све љубави коју једно другом указују, обоје остају потпуно резервисани. Такође, важно је напоменути да заједничким снагама крију да се познају од раније, како евентуално не би изазвали одређене сумње. Њихов следећи сусрет потпуно оправдава нашу тврдњу да се Вера у прошлости налазила у истој позицији као књегиница сада и да јој је Печориново манипулисање одавно познато. Сазнајемо да је књегиница Мери поверила Вери тајне свог срца, а Печорин је Верино приговарање окарактерисао као љубомору. Након што јој је на својеврстан начин признао да не воли књегиницу, Вера му рече: Зашто онда ићи за њом, плашити је, узнемиравати њену машту?. . . О, ја тебе добро познајем! Вера је своју љубомору упаковала у бригу за књегиницом, односно, своју несигурност наспрам младе и лепе Мери манифестује под велом заштите према њој. У праву је Печорин када каже да је чудна ствар човечије срце, а женско посебно.

У оквиру ове сцене наговештено је премештање радње у Кисловодск, у који ће Вера отпутовати са мужем, где ће им се накнадно придружити кнегиња са кћерком. Како роман одмиче, можемо приметити да Печорин све више интересовања посвећује Мери, док је његов однос са Вером некако захладнео. Како и сам каже: Љубав је као ватра ―гаси се кад је не хране. Можда ће љубомора учинити оно што нису могле моје молбе. Вера се осећа потпуно беспомоћно у читавој ситуацији, почиње да увиђа како лагано губи Печорина који све више постаје окренут према књегиници и покушава на разне начине да га задржи, али и да га, уједно, држи на одређеној дистанци.