Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_


  Заборављени песници - Даница Марковић  



АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица!
Ходећ’ кроз цвећем ишарана поља,
Где оне смерне не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена боља,
Што скора прошлост у себи их скрива;
И то сећање сузу изазива.

Сад нема љубичица!
Ту, погрушена у дубоку долу
Поточић слушам где жубором звони,
И шумор лишћа, што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу;
А шума мирис цветна јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна...

Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове:
Јер тебе вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже:
Док мени овај земни живот оста.
С утехе мало, и очаја доста.

Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само спомена поворка,
Очајне патње и страдања горка.


 

Летње вече

Кад зрикавац у већ зрелој и високој
Трави своју песму започиње давну,
Будећи видикај успавани покој
Мелодијом древном по потесу равну,

И с далеких поља почне да се диже
Мирисава влага у магличаст вео.
Ноћ прозирна, плава, из далека стиже.
Пуна тајне чежње. Тамни око цео.

Недозрели јегам свитњаци облећу;
Препелица негде у житу, далеко,
Зачује се кадшто. По ливадском цвећу
Месечева светлост прелива се меко.

Под мистичним зраком српастог месеца
Тајанственом снагом као да оживе.
Моје маште будне покопана ђеца,
Међ' звездама горе, небом од кадиве.

Па кад на сеоском усамљеном путу
Даљни лавеж паса из мисли ме прене,
Моји снови давни, у томе тренуту, 
С етирних висина смеше се на мене.



Даница Марковић (1879-1932), песникиња субјективне лирике, рођена је у Чачку. Као учитељица службовала је од 1897.  до 1910. године. Песме јој се одликују искреношћу и личним акцентом, и кроз њих провејава песимизам, бол и извесна узнемиреност. Песме, објављиване по разним листовима и часописима, сакупљене су у збирци Тренуци и расположења. Очигледан је утицај Војислава Илића, а због израженог песимизма неки критичари њено дело упоређују са поезијом Велимира Рајића који је био савременик поетесе.

Даница Мирковић је увршћена у Антологију новије српске лирике коју је 1920. године сачинио и објавио познати критичар и естета Богдан Поповић.



 

На бунару

У ведри дан што наговештава пролеће
Друмом широким ишли смо покрај ливада
И са клицима обесне, детињске среће
Здравили пастире млађе и њина стада.

Идући тако путем у веселу ходу,
Стигли смо, усхићени, до једног бунара,
И наднесмо се над мирну и тиху воду
Извора што гаси жеђ уморна овчара.

И дишућ' мирис расеветаних љубичица,
Што свежи дах гоњаше из оближња луга,
С осмехом блаженства огледали смо лица
На тихој површини вођенога круга.

Ал' у том часу жеђ нас је морила љута;
Жарка се жеља јави да је утолимо;
А ти спусти ведро; за некол'ко тренута
Свежу воду писмо, да жеђ угасимо.

Угасивши жеђ љуту пресићени смо стали,
С утољеном жељом дубоко оданули,
И заједничком мишљу смо се погледали,
Па, приступив бунару, над водом се нагнули

Ал' у дубини плахи се колути вили.
Невино задовољство што нам радост чини
Изгубили смо ! Жеђ љуту смо утолили;
Ал' доле, на усталасаној површини,

Ах! не могосмо више огледати лица...
И залуд сва лепота пролећнега дана.
И свежи мирис расеветаних љубичица,
И нежна песма из пастирска стана.