Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_


 Живе легенде - Матија Бећковић 


Матија Бећковић

“Сваки, па и онај бољи познавалац поезије, на питање: 'Где је рођен Матија Бећковић?' одговориће у журби, природно, и чак мало увређено што се то питање и поставља: 'У Ровцима'. А није.“  - написао  је својевремено Борислав Михајловић Михиз.

Отац Матије Бећковића, Вук Бећковић, био је официр Југословенске краљевске војске на служби у Новом Саду у Петроварадинској касарни, па је Матија, сасвим случајно, рођен на војвођанској равници у Сенти, 29. новембра 1939. године. Мајка му је била Војвођанка, Зорка Таушан, рођена у Кањижи. Капитулацијом краљевске војске 1941. године, да би избегао заробљеништво, отац Матије Бећковића са породицом одлази на очево имање у Веље Дубоко у Ровцима у Црну Гору. Читаво време рата остаје у Ровцима, те се пред крај рата са јединицама четничких одреда повлачи према Аустрији, након чега му се губи траг. По неким подацима убијен је на подручју данашње Словеније у околини Брежица.

Матија Бећковић је основну школу завршио у селу Веље Дубоко, похађао је гимназију у Колашину и Славонском Броду, а вишу гимназију са матуром у Ваљеву, где је живео код тетке, мајчине сестре. Школске 1959/60, године уписао се на Филолошки факултет Универзитета у Београду на групу за југословенску и општу књижевност.

До сада је објавио следеће књиге:

  • Вера Павладољска, збирка песама (1962)
  • Метак луталица (1963)
  • Тако је говорио Матија (1964)
  • Че – Трагедија која траје (1969),
  • Рече ми један чо'ек (1970)
  • Међа Вука Манитога (1976)
  • Леле и куку (1980)
  • Два света
  • Поеме (1986)
  • Служба Светом Сави (1989)
  • Његошу (1988)
  • Кажа (1988)
  • Чији си ти, мали (1989)
  • Надкокот
  • Служба
  • Сабране песме
  • Косово – најскупља српска реч (1989)
  • Ћераћемо се још
  • Кад будем млађи
  • Без ниђе никога


 
БОДЕЖ

По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној пустињи.  

Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром ваздуху
Под високим мразним звездама
И брзо пронађе крваву удицу.  

Облизујући смрзнуту сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.  

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви.  

Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.  

1989.

(Из књиге Косово најскупља српска реч)
 
БЕЗ ИКОГА

**
У безглавији иза рата
Док су ископане куће
Оплакивале домаћине
Из крвавог потопа
Израњала је колевка.

На њу је слетела
Чавка-удовица
Соколила посмрчиће и сирочиће:
Још мало да порастете
Па ће све бити
Ко кад смо били живи.

Уплашени од тих речи
Ми смо се заплакали
Скоро зацењивали
Као да смо хтели да кажемо
Да то нисмо ми
Да се нисмо зато родили
Да то није наш живот
И да се од нас ничем не надају.

**
И кад смо после толико година
Дочекали да чујемо
Те исте речи
Стасале у државне
А намењене истој сирочади
Већ под седином
Које више не говоре
Чавке-удовице
Већ одавно покојне
Ни најближи сродници
Почивши и заборављени
Него сународници
Готово народ
Опет се заплакујемо
Али не умемо да плачемо
Него јаучемо
Као да нас враћају у колевку
Само мање
А веће сирочиће
Што гледају живим очима
Да је Општа кућа
И Велика Мајка
Откад је на нас спала
На нас се ослонила
Црња чавка
И жешћа удовица
Него оно крша
Што је иза нас
Остало у брдима
По коме цвета чичак
Сунча се гуштерица.

(Из књиге Ниси ти више мали)


 
ЛаЖне ми путеве

Лажне ми путеве под ноге потурају.
Лажне ми речи у уста гурају.
Пун ми је живот, лажи пуне уши.
До грла у страшној лажи што ме гуши.

Све што је моје лажни призвук има.
Све што је моје ко да је од дима.
Лаж је подржана лажним сведоцима.
И истина нигде никог не занима.

Како да издвојим лаж из тог што дишем.
Како да не лажем у томе што пишем.
Кад ме лажима као птицу пуне:
Ко и друге лажи моја глава труне.


 

„Живот сам провео са причалицама и брбљивцима (и сâм сам такав), слушао сам велике забављаче за столом, слаткоречива усмена наклапала, дрзнике афористичаре и оне што очас доскоче, па разуме се и гњаваторе, али у друштву Матије Бећковића све ове сорте, сви ми, некако као по прећутном договору, заћутимо и слушамо. Говори он, духовити принц српске поезије...“

 

Борислав Михајловић Михиз

(О Матији Бећковићу, из књиге Ниси ти више мали)




______________________________________________________________