I
Неки људи се врате без упозорења,
А ти од изненађења заборавиш да реагујеш,
И често умреш,
Недовољно спреман.
Ја-ја бих знала тачно ста да радим;
Како бих саслушала,
И с уморним олакшањем климнула главом;
Попут исцрпљеног научника који након
тегобног рада види успех свог експермента,
али нема снаге да хистерише од среће;
Онда бисмо се грлили дуго,
Као да проверавамо
Да ли још увек знамо како се то ради;
После тога бисмо задовољно ћутали,
Јер знамо да причамо,
Али смо заборавили како се разговара;
Била би ту кафа,
И све старе навике,
И већ смо се навикли,
Већ смо заборавили на дуго и страшно чистилиште;
Онда бисмо отишли на неко од старих места,
Ах, та вољена рутина!
И знам шта бих облачила,
И како би ти се допало,
Али не би то рекао,
Неки људи се изненада врате,
А ја бих била спремна,
То је предност када си мизеран тако дуго,
Имаш много времена да осмислиш све;
Какво је генијално решење икад дошло ако си срећан?!
Ако ништа не боли како ће бити лека?
Зато сам ја истрајна, видиш.
Ако се икад без упозорења вратиш.
|
II
Мислим да сам заборавила да пишем.
Да сам, хитајући, негде испустила своје срећно перо,
Да сам, жудећи да одем, заборавила да спакујем део себе.
Или сам, очајнички жељна лека,
затровала какав други орган
Док сам насумично испијала све што су ми рекли
Да ће помоћи.
Против тебе.
Није да је то од икакве важности, али
Нису били у праву.
Ево ме, век касније, још увек оболела,
Приморана да изнова учим слова и речи,
А уморна да упутим исте.
|
|
III
Нешто је дошло
И умрло вечерас;
Допузало до степеница,
Немоћно од влаге,
И кише,
Савило се попут фетуса
Под ногама,
И престало да дише.
Нешто се једва родило вечерас,
И издахнуло готово
Истог трена;
Од влаге, климе ил’ хладноће,
Од горке прошлости,
Ил’ имена.
Нешто је покушало
Вечерас,
Нечије дело да избрише,
Да дављеника спаси,
Али он се не да,
Те изданак у бездан бацише.
|
IV
Нема окрепљујућег сна за мене,
А реч ми се клета не да.
Моје су музе убијене,
Бледо висе на вешалима.
Одавно престала да дозивам,
Муком су ми обојили усне;
У злато ти име не изливам,
Јер боље ти стоји гвозђе.
До сржи модре си ми знан,
До костију порозних и лепих.
А опет се као изгнаник надам
Да није све труло у теби.
Нема окрепљујућег сна за мене,
А реч ми се клета не да.
На мојим рукама крв је,
Од сопственог живота.
|
|
