Ђакомо Леопарди, гроф (29. јуни 1798 – 14. јуни 1837) се, уз личности као што су Данте, Ариосто и Тасо, углавном сматра једним од највећих италијанских песника, али и уопште једним од италијанских највећих мислилаца.

Рођен у Ракантију, у Италији, био је син Моналда Леопардија, нижег племића из малог села у регији Марке којом је у то доба владало папинство. Ђакомова мајка је била маркиза Аделајда Антићи Матеи. 

Његов отац је био слаб, реакционаран човек, привржен застарелим идејама и предрасудама, док му је мајка била деспотски, хладни, религиозни фанатик, опседнута поновним постизањем финансијског богатства породице које је било уништено трагичном Моналдовом овисношћу о коцки. Код куће је владала ригорозна дисциплина вере и штедње. Ђакомово рано детињство, које је провео са својом млађом браћом Карлом и Паолином, је оставило трага на песнику који је своја искуства забележио у песми Успомене (Ricordanze). 

Леопарди је, по породичној традицији, започео своје школовање под туторством два свештеника. Али, његова урођена жеђ за знањем је пронашла задовољење првенствено у изванредној родитељској библиотеци. Првобитно поучаван од стране свештеника Себастијана Санкинија, Леопарди се убрзо ослободио и богатио свој ум бескрајним и темељитим читањем. У толикој мери се предао свом школовању да је у кратком временском периоду постигао изванредно класично и филолошко знање, али је патио због недостатка отвореног и стимулативног формалног подучавања.

У периоду између његове дванаесте и деветнаесте године, непрекидно школовање подстакнуто жељом колико да се што више научи, толико и потребом да се побјегне, барем духовно, од строгог окружења родитељског дома, нарушило је његово већ крхко физичко стање. Његова болест му је ускратила чак и најмања задовољства младости и млади човек се закопао у мучење које му је обузело душу - медитирање о трагичном стању целокупног битка.

 1817. године, Пјетро Ђордани, класичар, је стигао на имање Леопардијевих. Ђакомо му је постао животни пријатељ и из тог пријатељства је проистекао његов осећај за наду у будућност. У међувремену је његов живот у Рекантију увелико постајао тешким до те мјере да је коначно покушао да побјегне 1818. године, али га је пронашао отац и вратио га кући. Од тада, односи између оца и сина су наставили да се нарушавају, а остатак породице је непрестано пратио Ђакома у његовом властитом дому.

 Када је 1822. године био у прилици да накратко борави у Риму код свог стрица, постао је дубоко разочаран атмосфером корупције и пропасти, као и дволичношћу Цркве. Био је изузетно импресиониран гробницом Торквата Таса сматрајући се природно везаним за њега заједничким осећајем несрећности. Док је Фосколо бурно живио међу авантурама, љубавним везама и књигама, Леопарди је једва био способан да побјегне од мучења у властитом дому. Леопардију се Рим учинио прљавим и скромним у поређењу са идеализованом сликом коју је о њему створио док је фантазирао над „ознојеним папирима“ класичних дјела. Нешто прије одласка кући на опоравак, искусио је горуће љубавно разочарење узроковано заљубљивањем у своју рођаку Гелтруду Каси. Његова физичка болест, која је наставила да се погоршава, допринела је паду и последњих преосталих трагова илузија и нада. Врлина, Љубав, Правда и Херојство су овом песнику били ништа друго осим празних речи.

1824. године, власник књижаре Стела га је позвао у Милано, тражећи од њега да напише неколико радова међу којима је била Хрестоматија италијанске прозе и поезије (Crestomazia della prosa e della poesia italiane). Током овог периода, песник је живио на разним мјестима у Милану, Болоњи, Фиренци и Пизи.

 Леопарди је 1824. године у Милану упознао Алесандра Манцонија, али се нису у потпуности сложили. У Фиренци је стекао неколико чврстих и трајних пријатељстава, посетио Ђорданија и упознао песника Пјетра Колета. 1828. године, физички слаб и изнурен од рада, Леопарди је морао да одбије понуду за професуру у Бону или Берлину коју је дао амбасадор Пруске у Риму и исте године је морао да напусти свој рад са Стелом и врати се у Реканати. 1830. године Колета му је, захваљујући финансијској подршци „пријатеља Тоскане“, пружио прилику да се врати у Фиренцу. Касније штампање Песама (Canti) му је омогућило да живи далеко од Рекантија до 1832. године.

 Потом се преселио у Напуљ, у близину свог пријатеља Антонија Ранијерија, где се надао да ће му ондашња клима користити здрављу. Умро је током епидемије колере 1837. године. Захваљујући интервенцији Антонија Ранијерија код власти, Леопардијеви остаци су сачувани од срамног бацања у заједничку јаму – као што су захтевали тадашњи хигијенски прописи – те је сахрањен у атријуму цркве Сан Витале у Фуоригроти. 1939. године, његова гробница, пресељена у Парко Виргилијано, је проглашена националним спомеником.