Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_



   Прича   


ЧЕКАЊЕ

Седми је дан како се Андрија Танин скрива у подруму своје камене куће. Могло би се рећи да више чека него што се скрива. А и што би се скривао? Шта значи још један дан или још једна ноћ? Вријеме се сада сигурно другачије мјери. Зар су важни сада ти дани и те ноћи, њему, овдје под земљом, под каменим плочама, које је дјед му Митар воловима довезао са Плочишта, гдје их је сам обрађивао. Да ли је икад, макар крајичком свијести, помислио да ће се једном неко његов наћи у оваквој ситуацији, скривен под дебелим каменим плочама подрума? Судећи по томе како их је посложио, можда је и слутио. Ко зна?

Што их више нема, што којега врага чекају? Можда се поигравају њим. Знају да је унутра па га муче, остављају га да чека и пије. Од када је запао ових мука, осим вина, ништа окусио није.

Чудно, још му се није смучило. Храна је то. Сваким гутљајем осјећаш како те снажи, јурне кроз крв и као усахлу биљку враћа те у живот, не да ти да клонеш.

Врага! Зар није већ друге вечери клонуо, хтио изаћи пред авлију и чекати да дођу, да се ово већ једном заврши.

Умјесто тога, распростро је старе вунене покриваче, биљце, што их је на перди нашао и на уздигнутом дијелу подрума, уз зид, тамо гдје су некада маслиново уље из Вране у каменицама држали, направио лежај и омамљен клонуо у нешто што се не може назвати сном. Сигуран је да ока није склопио, а опет није то била ни будност. Више је личило на омамљеност која ухвати смрзнутог човјека у снијегу који се, једва подижући очне капке, бори са сном. Та омамљеност држала је Андрију Таниног скоро свих ових седам дана и ноћи. Омамљујући мирис подрума био је мјешавина мириса храстових бачви, напуњених прошло-годишњим вином, мириса шишарки бора, што су их у врећама, сложене за потпалу, са борја код цркве Свете Петке, доносили, мириса старих пршута што су му над главом нетакнути висили и вина што би га сваки пут помало пролио, док је на канелу у смрекову букару, дрхтавим рукама, лијевао.

Ове године је родило као никад. Задрхта од мисли која му проструји кроз главу. Можда га никада више неће видјети, можда га никада више неће брати.

А волио је гледати то грожђе на старим пањевима у Старом винограду, који је дјед му Митар, са кумом Љубаном, прије 70 година засадио. Волио је стари виноград више него нови што га је са ћаћом прије петнаестак година подигао. Са ћаћом је у Примоштен по бир ишао. Држали су га без травке, сређеног, подигнутог на двије жице. Долазили би људи, гледали, дивили се. Воле наши људи гледати сређен виноград. Код нас се домаћин и кућа по винограду познају. А још када би добро понио. Милина би га било гледати.

Ипак, он је више волио у јесен сићи Доњом улицом, низ страну, у Поље до старог дједовог винограда. Пањеви нису били повезани жицом, добар број их се осушио, али они што су рађали изгледали су жилаво, јако и здраво и сваке године би добро понијели. Заволио је овај виноград још као дјечак. Око подне носио би мајци ужину. Поклопљен лонац, одозго комад крува или бота пуре. Све добро умотано и увезано у чисту кухињску крпу и литру беванде стављала би му баба Јела у зобницу. Прије него би кренуо низ страну чуо би мајку како пјева. Копала је и пјевала. Волио је њен глас, њену пјесму, мараму везану иза потиљка, као код приморки. Тако би је везивала само када би радила тешке послове. Виноград се копао на реје, дубље јарке. Малена растом, мајка би до кољена била у јарку јер је пањеве требало добро нагрнути, да дуже задрже влагу у сушном поднебљу.

Мајка. Осмјехну се тужно. Комадић крува, бота пуре, чаша вина. Никад јој није било мало. Требало је дјеци. Хладила је вино у каменици коју је дјед у дну винограда за шкропљење направио. Чинило му се тада да јој то вино, онако уморној, највише враћа снагу и да је кријепи. Он би се играо, брао оскоруше од којих би му зуби трњели. Касније би их понио кући и у кашунима са пожњевеним житом чувао чекајући да омекшају.

Ко ће га ове године побрати? Родио је и нови и стари. Још мјесец дана и зрело је за бербу. Пањеви добро издржавају тежак терет гроздова.

Можда баш због њих није отишао. Поглед на подрум, пуне бачве, поглед низ страну, низ поље успоравао је кораке. Нешто га је стегло.

Сјетио се мајке, ужине, њене мараме, њене пјесме и одлучио да остане.

Сјетио се винограда испод стране, сјетио се дједа Митра, волова, камених плоча, сјетио се приче о грумили камења коју су искрчили припремајући њиву за садњу. Све околне ограде и зидиће одатле су подигли. Сјетио се бабе Јеле која му је те године на истој тој њиви ћаћу Тадију родила. Цијели дан су крчили камен. Носила га је до грумиле све док није осјетила оштар бол преко леђа. Дијете је кући у травежи донијела. Сјетио се приче о стрицу Николи, младићу који је у у задњим данима онога рату, док су тјерали Швабе преко Динаре, погинуо. Заједно с њим погинуо је и Косин дид Мате.



Самом себи је личио на стари пањ, жилама дубоко укорјењен у ту сиромашну, камениту земљу, обасјану сунцем, вијековима ђубрену несрећом и мржњом, у којој у изобиљу има само туге и вина. А и то вино, колико год слатко, колико разгаљује и кријепи, толико горчи и жеже.

Учинило му се да се нешто чује на авлијским вратима.

Шта да ради са вином? Зар да их пусти да га пред њим пролијевају?

Зар да их пусти да шенлуче с његовим вином? Што да им каже?

Да их поји? Кога? Шта они знају о старом винограду? Боже!

Полудјеће. Можда нико неће ни доћи.

Поново налије празну букару .

Мирис вина заголица ноздрве и узбурка сјећања. Омађијан прилегне на биљац.

Гдје су сви? Како може нестати народ? Још јуче....

Сјети се оне бербе када је у старом кошу ногама мастио заједно са Косом Јурином. Препуна приколица под мурвом, навалиле осе, дјеца из комшилука се пењу, биркају, траже љепше гроздове. Коса и он боси. Баба Јела им опрала ноге у лавору. Коса везане косе, насмијана, попрскана до кољена. Само би понекад бљеснула непопрскана бјелина њене наткољенице.

Или кад су се онда закључали у исти овај подрум и први пут пробали незрело, младо вино, што жерби, жеже и грије. Зарумењели, тада су се први пут пољубили. Све је личило на игру. Коса се смијала пригушено као грлица.

Коса… Гдје ли је сада?

Можда ће баш неко њезин доћи. Можда син. Таман би по годинама могао бити војник. Те јесени отишла је у град, у гимназију. Тада је отишао и брат му Јаков. Он је остао, ћаћа је тако рекао.

Не, не може их појити па макар јој дошао и син и брат.

Потегнуо је из букаре и чекајући задријемао.

Чује Косу како га дозива. Заједно су у Старом винограду.

Беру оскоруше. Коса га храни, ставља му једну по једну у уста.

Чује дједа Митра, бабу Јелу, ћаћу Тадију, стрица Николу...

Дозивају народ који је сада негдје око Мартин Брода или Бањалуке.

Гласови су парали подрумску тишину.

Народе, врати се! Народе, врати се! Народе!

Грожђе је зрело за бербу!

Винограде треба обрати!

Маштеле треба пунити!..

Врати се, народе... Врати се... Народе...

Опет види Косу. Љубе се, пију слатки мошт. Опет заједно масте у старом кошу. Коса јој је расута по леђима, до појаса. Сада јој се виде и наткољенице и бедра, али овога пута је сва попраскана и он је попрскан.

Лизну мошт да се ослади и да слатким уснама пољуби Косу.

Али мошт није сладак!

Слан је!

Крв!

Низ ноге им се циједи крв и пуни дрвени маштел.

Прелијева се преко маштела, по авлији, тече низ Доњу улицу, тече низ Косину авлију. Крв! Посвуда крв!

Пробудио се обливен грашцима зноја.

Устао је, отворио канеле и пустио да ријека вина преплави подрум.

Изашао је пред авлију и упутио се Доњом улицом према Пољу, према Старом винограду. Сјео је код старе каменице у дну винограда и чекао.

Овога пута је знао да чекање неће трајати дуго.

Mилена Мркела