ЧЕКАЊЕ
Седми
је дан како се Андрија Танин скрива у
подруму своје камене куће. Могло би се
рећи да више чека него што се скрива. А
и што би се скривао? Шта значи још један
дан или још једна ноћ? Вријеме се сада
сигурно другачије мјери. Зар су важни
сада ти дани и те ноћи, њему, овдје под
земљом, под каменим плочама, које је
дјед му Митар воловима довезао са
Плочишта, гдје их је сам обрађивао. Да
ли је икад, макар крајичком свијести,
помислио да ће се једном неко његов наћи
у оваквој ситуацији, скривен под дебелим
каменим плочама подрума? Судећи по томе
како их је посложио, можда је и слутио.
Ко зна?
Што
их више нема, што којега врага чекају? Можда
се поигравају њим. Знају да је унутра
па га муче, остављају га да чека и пије. Од
када је запао ових мука, осим вина, ништа
окусио није.
Чудно,
још му се није смучило. Храна је то. Сваким
гутљајем осјећаш како те снажи, јурне
кроз крв и као усахлу биљку враћа те у
живот, не да ти да клонеш.
Врага! Зар
није већ друге вечери клонуо, хтио изаћи
пред авлију и чекати да дођу, да се ово
већ једном заврши.
Умјесто тога, распростро је старе вунене покриваче,
биљце, што их је на перди нашао и на
уздигнутом дијелу подрума, уз зид, тамо
гдје су некада маслиново уље из Вране
у каменицама држали, направио лежај и
омамљен клонуо у нешто што се не може
назвати сном. Сигуран је да ока није
склопио, а опет није то била ни будност.
Више је личило на омамљеност која ухвати
смрзнутог човјека у снијегу који се,
једва подижући очне капке, бори са
сном. Та омамљеност држала је Андрију
Таниног скоро свих ових седам дана и
ноћи. Омамљујући мирис подрума био је
мјешавина мириса храстових бачви,
напуњених прошло-годишњим вином, мириса
шишарки бора, што су их у врећама, сложене
за потпалу, са борја код цркве Свете
Петке, доносили, мириса старих пршута
што су му над главом нетакнути висили
и вина што би га сваки пут помало пролио,
док је на канелу у смрекову букару,
дрхтавим рукама, лијевао.
Ове
године је родило као никад. Задрхта од
мисли која му проструји кроз главу.
Можда га никада више неће видјети, можда
га никада више неће брати.
А
волио је гледати то грожђе на старим
пањевима у Старом винограду, који је
дјед му Митар, са кумом Љубаном, прије
70 година засадио. Волио је стари виноград
више него нови што га је са ћаћом прије
петнаестак година подигао. Са ћаћом је
у Примоштен по бир ишао. Држали су га
без травке, сређеног, подигнутог на
двије жице. Долазили би људи, гледали,
дивили се. Воле наши људи гледати сређен
виноград. Код нас се домаћин и кућа по
винограду познају. А још када би добро
понио. Милина би га било гледати.
Ипак, он
је више волио у јесен сићи Доњом улицом,
низ страну, у Поље до старог дједовог
винограда. Пањеви нису били повезани
жицом, добар број их се осушио, али они
што су рађали изгледали су жилаво, јако
и здраво и сваке године би добро понијели.
Заволио је овај виноград још као дјечак.
Око подне носио би мајци ужину. Поклопљен
лонац, одозго комад крува или бота пуре.
Све добро умотано и увезано у чисту
кухињску крпу и литру беванде стављала
би му баба Јела у зобницу. Прије него би
кренуо низ страну чуо би мајку како
пјева. Копала је и пјевала. Волио је њен
глас, њену пјесму, мараму везану иза
потиљка, као код приморки. Тако би је
везивала само када би радила тешке
послове. Виноград се копао на реје, дубље
јарке. Малена растом, мајка би до кољена
била у јарку јер је пањеве требало добро
нагрнути, да дуже задрже влагу у сушном
поднебљу.
Мајка.
Осмјехну се тужно. Комадић крува, бота
пуре, чаша вина. Никад јој није било
мало. Требало је дјеци. Хладила је вино
у каменици коју је дјед у дну винограда
за шкропљење направио. Чинило му се тада
да јој то вино, онако уморној, највише
враћа снагу и да је кријепи. Он би се
играо, брао оскоруше од којих би му зуби
трњели. Касније би их понио кући и у
кашунима са пожњевеним житом чувао
чекајући да омекшају.
Ко
ће га ове године побрати? Родио је и нови
и стари. Још мјесец дана и зрело је за
бербу. Пањеви добро издржавају тежак
терет гроздова.
Можда
баш због њих није отишао. Поглед на
подрум, пуне бачве, поглед низ страну,
низ поље успоравао је кораке. Нешто га
је стегло.
Сјетио
се мајке, ужине, њене мараме, њене пјесме
и одлучио да остане.
Сјетио
се винограда испод стране, сјетио се
дједа Митра, волова, камених плоча,
сјетио се приче о грумили камења коју
су искрчили припремајући њиву за садњу.
Све околне ограде и зидиће одатле су
подигли. Сјетио се бабе Јеле која му је
те године на истој тој њиви ћаћу Тадију
родила. Цијели дан су крчили камен.
Носила га је до грумиле све док није
осјетила оштар бол преко леђа. Дијете
је кући у травежи донијела. Сјетио се
приче о стрицу Николи, младићу који је
у у задњим данима онога рату, док су
тјерали Швабе преко Динаре, погинуо.
Заједно с њим погинуо је и Косин дид
Мате.
|