НАСАМАРЕНИ ВОДЕНИ ЂАВО

На равном прољећном сунцу сједе чича-Дињар и млади инжењер Коста и препиру се.

– Ко каже да нема ђавола?! – виче чича и тако буљи очи да се у њима огледа читава сусједна планина, небо над њом и на небу два облака.

– Нема, па нема! – мирно тврди инжењер и у његовим насмијаним очима види се читав чича с два сиједа брка и с једном огромном лулом, која се дими као локомотива пионирске жељезнице.

– А ја ти ипак тврдим да у овоме кланцу испод нас има водени ђаво, једна стара пакосна ђаволчина! – увјерава чича инжењера. – Чујеш ли само ону хуку и пљускање?

Кроз клисуру испод њих с тутњем се руши запјењена планинска ријека и тако хучи да су све птице пјевачице из околине изгубиле и глас и слух. Једино чичин магарац, који – што знамо из књига – није ни птица, а још мање пјевач, усуђује се да се такмичи с ријеком. Он сваког поднева громко риче да надјача хук воде, па сви црквењаци из околине пожуре да навију сатове на торњевима на дванаест.

– Сивац риче, сад је подне! – кажу они не желећи да црквени сат ниједног минута заостане за магарцем.

– Откуда ти, чича-Дињару, знаш да је оно доље у кланцу баш сам ђаво? – пита млади инжењер и смјешка се.

– Чекај мало, сад ћу да ти причам, па ћеш се и сам... – започе чича, па пусти из луле један грдан облак дима који се вину увис и тако је сад на небу био један облак више. – Ево, то ти је овако:

– Кад год се у прољеће снијег топи и ријека нарасте, ђаво се наљути, па нам развали онај доље дрвени мост. Ко би то други био ако није ђаво? Опет, кад човјек ноћу пролази оним лошим путем поред воде, ђаво га одједном повуче за ногу и он се оклизне низа стрмину, па бућ у таласе. Ђаво, такође, без престанка глође и једе камениту обалу, за вријеме поплаве чупа дрвеће, носи воденице, триста чуда ради.

– Па то је онда нека врло јака ђаволчина? – упита инжењер.

– У-ух, још питаш! – хукну чича. – Јачи је од свих коња и волова у околини ако им придодаш чак и мог магарца и запријетиш му тољагом.

– Па кад је тај ђаво тако јак, не би га лоше било упрегнути да ради нешто корисно – рече инжењер.

– Та јеси ли ти луд? – повика чича. – Ко је још ђаволе упрезао да раде? Далеко им лијепа кућа!

– Упрезао сам ја – признаде инжењер. Чича избечи очи као да је пред собом заиста угледао упрегнута и зауздана ђавола.

– Ко си ти, човјече?

– Инжењер који лови водене ђаволе.

Чича од страха тако штуцну као да је пукла стара кубура.

– Шта, ти си ловац ђавола?! Па како их ловиш, побогу брате? Можда пушком, мрежом, на удици или у некакву грдну мишоловку?

– Па, удесићу нешто као мишоловку – признаде инжењер.

– Хоћеш ли и мене повести да видим како ти то радиш? – узе да мољака чича тако умиљато као што малишан моли птицоловца да га прими у друштво.

– Добро, хајде са мном – пристаде инжењер. – Ти свакако познајеш овај крај, бићеш ми од користи.

Дуго времена инжењер је заједно с чичом ходао горе-доље уз кланац. Загледао у ријеку, куцкао стијене, мјерио, нешто записивао и цртао.

Чича га најзад нестрпљиво упита:

– Кад ћеш да почнеш с ловом?

– Чекај, док видим какву ћуд има ђаво.

– Уху, уху, испитујеш ђаволску ћуд! – стресе се чича.

– Тако је, – рече инжењер – ђаво је врло ћудљиво створење. Некад је сав бијесан и запјењен, проваљује и руши све испред себе, некад је дремљив и доброћудан, па опет зачас подивља. Треба му зато упознати ћуд, па га је онда лакше уловити и упрегнути да ради.

– И мој магарац је прави ђаво – пожали се чича. – Некад ради за тројицу, а каткад се узјогуни, па ни макац, као дрвени светац на раскршћу.

– Морам још тачно утврдити колико је јак овај водени ђаво – забринуто рече инжењер. – То сам већ отприлике израчунао.

– Па колико је јак? – радознало ће чича.

– Па, како да ти кажем, јак је једно десет хиљада коња.

– У-ух, грдне силе! – хукну чича. – А колико би то било израчунато у магарцима?

– Коју хиљаду више, само су магарци застарјела мјера. Помоћу њих се још једино мјери тврдоглавост, слух, глас и понека памет.

Ускоро у кланац дође велики број радника. Стадоше правити путеве, бетонирати обале и подизати огромну брану преко читаве ријеке. Затим почеше градити једну огромну кућу и у њу довлачити многобројне машине.

– А шта сад ово градите? – зачуђено упита чича инжењера.

– Правимо мишоловку за воденог ђавола! – весело рече млади градитељ.

– Можеш је звати ђаволовка.

– А шта ћете му унутра ставити као мамац? – радознало упита чича. – Ја сам за мишеве увијек метао кожурицу од сланине. То их одмах привуче.

– Водени ђаво не мари за сланину – објасни му инжењер. – Он више од свега на свијету воли да се игра разним вртешкама и точковима. Кад налети на једну такву справу, он је данима и годинама неуморно окреће и врти. Ми онда такав точак спојимо с разним другим машинама, па водени ђаво, и не знајући за то пили дрва, буши гвожђе, кује, рије, кува, расхлађује, свијетли, вози људе...

– Аха-ха-ха! – поче да се смије чича. – Алај ћемо подвалити томе неваљалом ђаволчини: радиће да се све пуши! А како ти се, молим те, зове мишоловка ђаволовка кад је тако мудро начињена?

– Хидроцентрала!

– Хидроцентрала! Аха-ха-ха, богме ћемо насамарити воденог ђавола! Диринчиће као неки сивоња, а све ће мислити да је то игра.

Оног дана кад је хидроцентрала свечано отворена, чича Дињар зачуђено загледа како се муњевито врте разни точкови, па се онда од великог смијеха изврну на леђа.

– Аха-ха-ха, врти, врти, глупа ђаволчино! Охо-хо-хо, алај га насамарисмо!

Убрзо инжењер уведе у чича-Дињарову кућу електрично свјетло, па кад плану прва сијалица, старац весело повика:

– Свијетли, ђаволе, свијетли, доста си ти мене плашио по мраку! Ехе-хе, послаће чича у школу и свог унука, па кад постане инжењер, уловићемо све водене ђаволе колико их год има. Неће нам се ниједан сакрити!