Милосав Тешић je рођен у селу Љештанско
код Бајине Баште 15. новембра 1947. године. Српски песник, есејиста, лингвиста. Дипломирао
је и магистрирао на Филолошком факултету
у Београду. Ради у Институту за српски
језик као уредник Речника српског
књижевног и народног језика. Своју прву
збирку песама Купиново објавио је, може
се рећи касно, у својој четрдесетој
години, али, како је тад у рецензији
написао Рајко Петров Ного, без почетничког
муцања и неуједначености, што је свакако
доказао својим даљим стваралаштвом.
Живи у Београду. Члан је САНУ.
Књиге песама:
- Купиново, БИГЗ, Београд, 1986.
- Кључ од куће, Матица српска, Нови Сад, 1991.
- Благо Божије (изабране и нове песме), Време књиге,
Београд, 1993.
- Прелест севера, Просвета, Београд, 1995.
- Прелест севера, круг рачански, Дунавом, Просвета,
Београд, 1996.
- Круг рачански, Дунавом (посебно издање), Просвета,
Београд, 1998.
- Изабране песме, Нолит, Београд, 1998.
- Седмица, Српска књижевна задруга, Београд, 1999.
- Бубњалица у пчелињаку, Градска библиотека Чачак,
2001.
- На станишту брезових дедова, лирски записи, Повеља,
Краљево.
- Најлепше песме Милосава Тешића
- Млинско коло, Завод за уџбенике, Београд, 2011
|
ТУЧ И ТЕГ
XIV
Из ноћи пуне чемпресовог страха,
из ноћи с тамним лимуном у мрежи,
из ноћи, у јасноћи, зјапи рака,
из ноћи, о поноћи, утва бежи
Са невиних поља бије устока:
дижу косе брегови, шкрипе шарке,
спада с горе лист, клизи мрена с ока,
крила бела – гле – туку о катарке
Делтом круже ласте Час у часу бди
Мраз у стаклу Беле ли се лабуди
Свањује ли или свуноћ јутро би
Као да су мноме зраке хроптале
У буђењу злом, у звезданој студи
огрануле булке са сна опале
|
|
ПОНЕДЕЉАК
I
Гомила мрак се, расте колач тмине.
О стакло срца груни, света харфо,
уз блесак духа, с воде, и висине,
у облик склопи безобличја царство.
По хаос-пољу квасац гони тесто,
што букће, кипи, куља урнебесно.
Гомила мрак се, расте колач тмине.
А светлост где је? Пупи ли јој лоза
док време ствара творбена нервоза?
Светворац руши – кућо од ведрине! -
полигон зала – где би да заблиста,
кад пропаст клоне, бели лабуд смисла,
Гомила мрак се, расте колач тмине.
II
Тумара тмушом нагон боготворни,
кроз пустош листа тамине шумарке.
Тренуци то су несловни и словни.
Ништина шкрипи, крцају јој шарке -
а гареж веје, угарци се дробе,
док видик пуца с разломка деобе.
Тумара тмушом нагон боготворни
и дејством духа тамну мрежу пара,
празнину пуни – именице ствара
да из њих груне један глагол чворни,
пред чијом силом наука се леди,
а реч се смрзне место да залебди.
Тумара тмушом нагон боготворни
|
ЦРНА БАРА
I
Не сазрева нити труне
Трипут куцне из чауре
Са жаруље – где се рачва
столујући пламти Мачва
Цикне, цикне с цинка, с бронзе
Из јесени прхне позне
Не избија ноћне часе
У мастилу ковитла се
Хуји облак градоносан
иза хума уз е-осам
У лудилу без ослонца
довикује мати оца
и кроз тројке блуде двојке
у ништици без четворке
|
|
