Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_

 Живе легенде 

 Милосав Тешић 

Милосав Тешић je рођен у селу Љештанско код Бајине Баште 15. новембра 1947. године. Српски песник, есејиста, лингвиста. Дипломирао је и магистрирао на Филолошком факултету у Београду. Ради у Институту за српски језик као уредник Речника српског књижевног и народног језика. Своју прву збирку песама Купиново објавио је, може се рећи касно, у својој четрдесетој години, али, како је тад у рецензији написао Рајко Петров Ного, без почетничког муцања и неуједначености, што је свакако доказао својим даљим стваралаштвом.

Живи у Београду. Члан је САНУ.

Књиге песама:

  1. Купиново, БИГЗ, Београд, 1986.
  2. Кључ од куће, Матица српска, Нови Сад, 1991.
  3. Благо Божије (изабране и нове песме), Време књиге, Београд, 1993.
  4. Прелест севера, Просвета, Београд, 1995.
  5. Прелест севера, круг рачански, Дунавом, Просвета, Београд, 1996.
  6. Круг рачански, Дунавом (посебно издање), Просвета, Београд, 1998.
  7. Изабране песме, Нолит, Београд, 1998.
  8. Седмица, Српска књижевна задруга, Београд, 1999.
  9. Бубњалица у пчелињаку, Градска библиотека Чачак, 2001.
  10. На станишту брезових дедова, лирски записи, Повеља, Краљево.
  11. Најлепше песме Милосава Тешића
  12. Млинско коло, Завод за уџбенике, Београд, 2011

 
ТУЧ И ТЕГ

XIV

Из ноћи пуне чемпресовог страха,
из ноћи с тамним лимуном у мрежи,
из ноћи, у јасноћи, зјапи рака,
из ноћи, о поноћи, утва бежи

Са невиних поља бије устока:
дижу косе брегови, шкрипе шарке,
спада с горе лист, клизи мрена с ока,
крила бела – гле – туку о катарке

Делтом круже ласте Час у часу бди
Мраз у стаклу Беле ли се лабуди
Свањује ли или свуноћ јутро би

Као да су мноме зраке хроптале
У буђењу злом, у звезданој студи
огрануле булке са сна опале





 
ПОНЕДЕЉАК
 
I

Гомила мрак се, расте колач тмине.
О стакло срца груни, света харфо,
уз блесак духа, с воде, и висине,
у облик склопи безобличја царство.
По хаос-пољу квасац гони тесто,
што букће, кипи, куља урнебесно.
Гомила мрак се, расте колач тмине.
А светлост где је? Пупи ли јој лоза
док време ствара творбена нервоза?
Светворац руши – кућо од ведрине! -
полигон зала – где би да заблиста,
кад пропаст клоне, бели лабуд смисла,
Гомила мрак се, расте колач тмине.

II

Тумара тмушом нагон боготворни,
кроз пустош листа тамине шумарке.
Тренуци то су несловни и словни.
Ништина шкрипи, крцају јој шарке -
а гареж веје, угарци се дробе,
док видик пуца с разломка деобе.
Тумара тмушом нагон боготворни
и дејством духа тамну мрежу пара,
празнину пуни – именице ствара
да из њих груне један глагол чворни,
пред чијом силом наука се леди,
а реч се смрзне место да залебди.
Тумара тмушом нагон боготворни



 ЦРНА БАРА

I

Не сазрева нити труне
Трипут куцне из чауре
Са жаруље – где се рачва
столујући пламти Мачва

Цикне, цикне с цинка, с бронзе
Из јесени прхне позне
Не избија ноћне часе
У мастилу ковитла се

Хуји облак градоносан
иза хума уз е-осам
У лудилу без ослонца

довикује мати оца
и кроз тројке блуде двојке
у ништици без четворке