Милета Јакшић (Српска Црња, 29. март 1863 — Београд, 8. новембар 1935) био је српски песник и приповедач. Синовац је Ђуре Јакшића и потиче из свештеничке породице.

О њему је Исидора Секулић забележила да је био заокупљен природом, а не човеком, у његовим исказима о природи, у његовим песничким пејзажима нема човека. Исидора Секулић каже да је он ишао за природом као месечар за месецом. Милан Кашанин је тумачио песников однос према природи. Он је сматрао да при сусрету са природом Јакшића привлачи њено биће, као и судбина која је слична његовој.

Колико је значајна личност био Јакшић, говори и то да је Алекса Шантић крајем децембра 1899. објавио у Бранковом колу песму Милети Јакшићу чиј је поднаслов Кад сам прочитао прву књигу његових песама. Богдан Поповић своју Антологију завршава песмом Милете Јакшића. Своју прву збирку песама објављену 1899. у Кикинди Јакшић је послао Костићу, Дучићу и Матошу. О њему су још писали и Дучић, Марко Цар, Милорад Ј. Митровић, Драгутин Илић, Бранко Лазовић и други...

ХРИСТОС У КРЧМИ

     У крчми је пуно дима од јефтина дувана, пуно срамотних речи и безбожне псовке. Кроз маглу се виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се. Са црне греде озго виси чађава лампа и чкиљи жутим, нечистим пламеном као умрљана звезда.

     Врућина као у паклу, а осим свега, ракија воња и дави својом смрдљивом атмосфером.

     Отворише се врата и путник један, младић, уђе у крчму, а за њим улети свеж ноћни ветар. Странац је у необичној ношњи: на њему бео бурнус привезан црном врпцом око чела. Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно.

     Странац се прво обазре па онда седе за један сто, лагано спусти на њ обе руке у којима држаше струк огромног крина. Он с болним осмехом гледаше у људе, а они задивљено у њега.

     Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крина као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко — уђе им мир у душе и гађење од крчме. И са љубављу, с детињском радозналошћу гледаху у госта и у његов цвет, из чије круне излети ноћни лептир један, и док је лептир праћен погледом свију, летао, кружећи око чађаве лампе — Њега нестаде.

АНЂЕО СМРТИ

     Шестога дана стварања, рано у зору, седео је на престолу Господ Бог, окружен великим мноштвом анђела и слушао песму њихову којом су величали дела његова,

     „Свет, свет, свет је Господ Саваот; пуно је небо и земља славе његове!“

     Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана.

     А када је престала песма њихова, проговори Господ.

     Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно.

     Господ проговори:

     — Анђели моји, дело моје још није готово. Њему још нешто недостаје па да буде савршено...

     Хоћу, данас, да створим човека — биће разумно, биће које ће славити моје име на земљи, као што га ви на небу славите...

     И он посла великог анђела свога Гаврила да Му донесе једну грудву земље. Земља се плачући молила анђелу да је не дира.

     Анђео се сажали и врати се.

     Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље.

     Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку.

     Тада Бог заповеди Анђелу смрти да сиђе на земљу.

     И њему се земља у сузама молила да је не дира.

     — Не плачи, земљо, и не жалости се! Ја ћу ти овај прах вратити!...

     И Анђео смрти захвати од земље прегршт праха и однесе Богу.

     Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу.

     Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти.

     Тело је човеково било смртно.

   Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и односио Богу а мртва тела њихова остављао земљи, враћајући јој тако, по обећању, прах њен.

РАЗБИЈЕН КРЧАГ

Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон.

Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева.

С људима се рђаво слагао, често се свађао с њима. Много би пута плануо и долазио у јарост за ма какву ситницу и напослетку је дошло дотле да се завадио с целим светом тако, да му је живот у људском друштву постао немогућ.

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи.

Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити. 

Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.  

Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем.

     Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

     Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.

     Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не може пожелети. Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек.

     Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој крчаг па пође доле по воду.

     На путу се спотакне о корен једног дебелог дрвета и падне. Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се.

     У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.

     Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот. Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост.

     Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех.

     Осврне се и виде једног старца беле браде.

  Старац је махао главом и добродушно се смејао.

     — Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?

     — Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.

     — Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега? Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш. — Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост... Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.

     Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.

     Њиву је рђаво орао, прљкао само по површини, остављао оплазине и зубача се и даље ширила и земља остајала неплодна.

     Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена. Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке не угуше штир и коровина.“

     Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде.

     Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац.

     „Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам. Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео и у ову пустињу. Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“

     И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали.

     Негова доброта прочула се надалеко. И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.

     А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи.