● У име читалаца Поезије суштине, а и у своје лично име, честитам на добијеној награди. Ово Вам је четврта збирка и прва значајна награда. Ако смо сагласни  да истински песник не пише због награда, чак ни због збирке и читалаца, а Ви, сигурам сам, припадате том песничком соју, да ли награда коју сте добили може да вам да подстрека или Вас уљуљка ловорикама славе? Шта награде значе једном песнику и колико помажу промовисању поезије?

Да прескочим и лажну скромност и лажну нескромност којима се обично одговара на оваква питања, па да ствар сагледам са чисто медицинске тачке гледишта. Упркос утиску који одајем, врло сам повучена особа и смета ми превише пажње, а после успеха претходне књиге доживео сам приличан потрес. Са друге стране, беспарица привремено смањује интелигенцију. Ова награда је новчана тако да ће ми у том смислу помоћи. Е сад зависи како се извагају те две ствари.

● У времену кад је љубав непотребна обичност и нешто што је део неке романтичарске прошлости, Ви певате о љубави. Достојевски је написао „Насупрот љубави није мржња већ равнодушност“ и Ви у својим стиховима као да се држите те синтагме и стално балансирате између две крајности истог осећања (постоји једна љубав, једна мржња – стих из песме ЧЕТРДЕСЕТ И ПЕТ РЕЧИ О ЉУБАВИ). Колико песничке и личне смелости треба да се све то стави у песму и понуди читаоцима?

Нема то везе са Достојевским нити са било каквим хришћанским схватањем љубави. Увек ту настане забуна када са неким причам о љубави. Искрено не волим ту реч – љубав. Као што не волим ни реч поезија, или реч уметност. Све те речи толико тога значе да не значе више ништа. Да пишем на грчком или арапском не бих имао тих проблема пошто они имају сасвим независне речи за појмове које ми стављамо под реч љубав. Дакле, укратко, хришћанска љубав подразумева жељу да објекту љубави буде добро. Љубав о којој ја пишем није таква. „Волим и мрзим“, каже Катул, Галов нешто старији савременик и песник на кога сам се највише угледао у овој књизи. „Љубав, то је рат и бој“ каже Овидије, Галов следбеник. То је љубав о којој ја говорим. 

● Ако упоредимо Ваше песме из ранијег периода и ове из награђене збирке, може се, чини ми се, доћи до закључка да сте метафоре подредили сликама свакодневице, унутрашње спољашњем. Мислите ли да та ће тај тренд у поезији потрајати или чак заувек потиснути поетику симбола и скривених песничких слика?

Прво, не мислим да сам унутрашње подредио спољашњем. Мислим да сам отресао блато са језика. Метафоре су сасвим произвољна ствар. Можете да узмете било коју метафору из неког текста и онда да замењујете њене елементе и подешавате док не добијете нешто што звучи загонетно. Али само звучи. Реч је о читавој комбинаторици. Две речи које не иду једна са другом ће увек звучати необично. И где је ту онда уметност? Тај ниво метафора, симбола и уопште „песничких“ слика ме уопште не занима када читам песме. Отуда можда и моја равнодушност према целокупном надреализму, а самим тим неслагање са већином генерацијских колега који су баштиници те традиције. Али сам надреализам, својом теоријом и праксом мени је показао супротно од онога што је можда желео да покаже. Открити метод како се стварају упечатљиве песничке слике значи показати да је то лако. У појму уметности увек ме је највише занимао онај део где се скреће пажња на израду, на вештину, на занат. Само оно што је тешко извести вредно је пажње. Надреалисти су доказали да је стварање песничких слика лако. Тако су ми показали да то што они раде заправо и није никаква вредна уметност.

Насупрот томе, ја сам пригрлио прозу. Уместо песничких слика, оно прозно. Детаљи који се уочавају, изненадни увиди, без икаквих украса. Сада, ако говоримо о таквим стварима, наравно да постоји одређени ограничени број песничих истина које се могу представити. Зато је писати такве песме тешко. Ишчепркати нешто што још није рекао, када се чини да је већ све речено, то је за мене уметност. Онда се често деси да касније сазнамо да је то неко ипак написао.  Али то не треба много да нас брине. Треба заборављати. Заборав је добар. О томе је заправо и реч у овој књизи. Пишем поново песме које је некада написао неки римски песник и које нису сачуване.