Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________10_

 Каква год да си, увек ћу бити разапет 


Пише: Милош Поповић


 

Овидијеву песму Каква год да си, увек ћеш бити моја могуће је тумачити у контексту Катуловог и Овидијевог стваралаштва, првенствено Катуловог епиграма LXXXV. Поред тога, сагледаћемо и интертекстуални однос ове песме с песмама неких других аутора. Превод који ћемо користи је превод М.В. Атанасијевића. У овом преводу, песма садржи шездесет и четири стиха и подељена је на тринaест строфа.

  Осврнимо се на сам текст Овидијеве песме Каква год да си, увек ћеш бити моја, за почетак на њену прву строфу:

 

Много, дуго трпех, али твоје мане

Надјачаше ипак  све моје стрпљење.

Срамна љубави, повуци се већ једном

Из мога срца што је тако уморно!

 

У оквиру прве строфе сусрећемо лирско ја које је потпуно немоћно у својој жељи да се одупре љубави коју осећа. Као у Катуловом епиграму LXXXV, оно што лирско ја осећа налази се ван његових моћи делања тј. дешава се мимо њега. Разлика између лирског ја из Катуловог епиграма и лирског ја ове Овидијеве песме јесте та што лирско ја песме Каква год да си, увек ћеш бити моја експлицитно жели да се одупре том осећању  љубави, док Катулово ја остаје пасивно.

 Жељу за ослобођењем од љубави можемо видети само у још једној Овидијевој песми  која у преводу М. В. Атанасијевића носи наслов Желим смрт кад се сетим твојих грешака, али између ове две песме постоји јасна разлика. У песми Желим смрт кад се сетим твојих грешака лирско ја говори:

 

Одлаз’, Купидоне, што тоболац носиш!

 

У песми Каква год да си, увек ћеш бити моја лирско ја не криви ни Купидона, ни Амора и његове убитачне стреле због бола које осећа, већ жену, првенствено њене мане.

Такође, морамо обратити пажњу на придев из Катуловог епиграма еxcrucior, који је у преводу Дубравка Шкиљана преведен као мучим се, али би могао да значи и разапет сам. Дакле, у оквиру прве строфе песме Каква год да си, увек ћеш бити моја лирско ја је разапето између свог стрпљења и мана жене које воли, као и између осећања срамне љубави и осећања немогућности да се тог осећања и ослободи.

Након прве строфе настаје трансформација лирског ја које је сада ослобођено из већ поменутог распећа:

 

Раскинух ланце, слободан сам сада,

Стидим се ланаца што ношах без стида.

Победих и газим побеђену љубав,

Добих рогове тек касно на глави.

Истрај, трпи, бол ће да користи једном!

 

У другом стиху друге строфе јавља се јако занимљив моменат у коме ово ослобођено лирско ја постаје, на неки начин, поново  заробљено. Ослобођено осећања срамне љубави, заробљено осећањем стида због те исте љубави.

 У првој строфи наглашено је да се  срамна љубав налази у срцу, стога трећи стих друге строфе, у коме лирско ја победоносно гази своју љубав, може представљати  алузију на Спафину песму Моје је срце у којој песничко срце бива изгажено као зумбул, те оно лежи и у пурпуру крвари.

Последњи стих можемо сагледати као интер-текстуалну везу са Катуловом песмом Самом себи, у којој лирско ја пати због неузвраћене љубави, те говори:

 

..нит' за њом јури, нит' зиви у болу, већ стегни срце и трпи; издржи.

        

Несумљиво је да и Катулов и Овидијев стих алудирају на стих из двадесет и четвртог певања Илијаде, који је постао једно од основних начела аретичке етике: ...све поднеси и немој без престанка плакат’ у души, изговара Ахилеј. Ова интертек-стулана веза може представљати поистовећивање бола изгубљене љубави са болом смрти, превасходно болом услед смрти вољене особе.

        

У оквиру дела текста од треће до девете строфе, лирско ја‚ се директно обраћа својој драгој:

 

Ја, слободан човек могох да легнем

На тврду земљу, гуран од твојих врата!

Легох као роб пред затвореном кућом

Кад те не знам ко на рукама држао.

 

На примеру треће строфе примећујемо  контрастан пар - слободан човек и роб, који нам могу указивати на поновну појаву Катуловог распећа на коме је лирско ја разапето између сопствене слободе и тврдих ропских окова које му донеси љубав према вољеној особи.

Мотив љубавника који стоји пред вратима љубавнице појављује се у многим Овидијевим песмама. Најбољи пример можемо наћи у VI песми збирке љубави, број један Дуга љубав стањила ме, могу проћи у преводу М. В. Атанасијевића или у песми II, збирке љубави број два, под насловом Против чувара, у истом преводу.

Сада ћемо се окренути тумачењу четврте строфе:

 

Видех тад уморан излази на врата

Вукућ слабо и исцрпено тело.

То за мене ипак много лакше беше

Него да је он мене видео таквог.

Нек ту срамоту непријатељ доживи!

 

У четвртој строфи сусрећемо лирско ја које примећује свог супарника како излази из куће њихове драге. Можемо увидети низ испреплетаних осећања али прво са којим се сусрећемо је осећање љубоморе, чиме одише и читава поменута строфа. Затим ту је осећање олакшања које  лирског ја осећа услед победе над својим супарником. Чудно је како у оквиру овог осећања победе, уствари примећујемо немоћ лирског ја у односу на свог такмаца. Оно ликује над исцрпљеним и уморним телом свог супарника, говори како је то срамота коју непријатељ треба да доживи и како му је много лакше што није у његовој позицији, ипак одајући утисак да му посве завиди.

Читајући текст, нисмо били у прилици да разматрамо осећање мржње. Поред љубоморе, ова строфа, на неки начин, одише и осећањем мржње коју лирско ја  усмерава ка свом супарнику.  Не можемо рећи да је овде реч о оној истинској мржњи коју сусрећемо у Катуловом епиграму LXXXV, већ о осећању зависти која је на граници  да прерасте у мржњу. Ипак, то се не дешава, већ лирско ја постаје поново разапето, овог пута између љубљене жене и свог непријатеља, између љубави и зависти.

Наставак песме Каква год да си, увек ћеш бити моја доноси низ алузија на предходне Овидијеве песме, почевши са стиховима пете и шесте строфе:

 

Зашто да се сећам твојих срамних лажи

И богова што вараш на моју штету?

 

Ови стихови нас враћају на III песму збирке љубави број три Богови не смеју да вређају жене, у преводу М. В. Атанасијевића, у којој Овидије наводи да богови допуштају жени да их вара и некажњено крши заклетве. Овом песмом Овидије жели да истакне моћ жене, првенствено моћ женске лепоте, али морамо обратити пажњу на то да он ову моћ не придодаје целокупном женском роду, овде није реч о жени и женској лепоти у општем смислу, већ о њој и само њеној лепоти:

 

Она је погазила своју заклетву

Али оста лепа као пре што беше.

Дугокоса беше и пре кривоклетства,

Ал оста иста и кад вараше богове.


Представљање жене као неког ко може преварити богове, у оквиру песме Каква год да си, увек ћеш бити моја, може користити  лирском ја да оправда своју немоћ пред вољеном особом. У наставку текста песме Каква год да си, увек ћеш бити моја, лирско ја ће рећи:

 

Заклињем те твојим врло лепим лицем

Које је за мене велико божанство!








Ови стихови, у потпуности, објашњавају, већ поменуту, моћ женске лепоте, која сада прераста на ниво божанске моћи. Ипак, не смемо испустити из вида наглашавање лирског ја  да је лепо лице ове  жене  божанство искључиво за њега, али, као и свако друго божанство, некада доноси много више муке него благостања. То нас упућује да  однос између лирског ја и жене, која за њега поседује божанске карактеристике, сагледамо као неравноправан, што, из свега поменутог, он заправо и јесте.

Следећу алузију нам доносе стихови са почетка шесте строфе:

 

Зашто да се сећам знакова главом

Што си давала младићима на гозби

И знака уговарања место речи?

 

Наведени стихови се позивају на  IV песму збирке љубави број један, у преводу М. В. Атанасијевића носи наслов Песник љубоморан на мужа своје драгане, у којој се лирско ја налази у улози, управо овог, младића са гозбе. Лирско ја, љубавници која је у присуству мужа, даје упутства како да се служи знаковима тела говорећи:

 

Гледај мене, гледај знаке моје главе,

Моје лице гледај које много каже!

Прими тајне знаке и узврати исто!

 

Долазимо до осме строфе, сусрећемо лирско ја које подсећа на оно трансформисано и ослобођено лирско ја из друге строфе:

 

Престани с ласкањем и речима таквим

Које могоше да ме залуде некад!

Нисам више глуп ко што бејах онда.

        

У овом делу текста истиче се  моћ речи које поседује жена, речи које имају тј. које су имале моћ да залуде. Сама по себи, осма строфа, не доприноси велики значај у анализи целокупне песме, али, у колико је сагледамо у односу на девету и десету строфу, она добија много већу важност. У осмој строфи лирско ја је слободно, није, као некада, залуђено речима вољене жене и баш као такво, улази унутар Катуловог епиграма LXXXV и поистовећује се са његовим лирским ја што најбоље можемо видети из даљег текста песме Каква год да си, увек ћеш бити моја:

 

У моме лаком срцу боре се стално

С једне стране љубав, с друге стране мржња,

Али, мислим, ипак побеђује љубав.

Мрзећу ако то икако могу,

Ако не могу, волећу против воље.

 

На овом месту песма прелази  на универзалан план. Немамо више њу или било шта друго што узрокује љубав или мржњу. Наилазимо на потпуно изоловано лирско ја и на оно што се одвија унутар њега самог.  Ово лирско ја исто је као  лирско ја из Катуловог епиграма LXXXV само у оквиру прва два наведена стиха, након којих долазимо до најважнијег сегмента ове песме.

У трећем стиху наведене строфе, Овидије кроз лирско ја даје директан одговор на Катулов епиграм и  због тога је од изузетне важности универзалност овог дела песме. Овидије сматра да ће у борби између љубави и мржње победити љубав и тиме, у потпуности, руши распеће из Катуловог епиграма LXXXV!

 У четвртом стиху ове строфе јавља се проблематика  мржње. Овим стихом, Овидије не поништава постојање мржње као осећања, са друге стране, не може бити сигуран  да она заиста и постоји, стога ова проблематика остаје неразјашњена. Оно што сигурно можемо рећи је то да тамо где има и најмање љубави нема места ни највећој мржњи.

 У петом стиху поново сусрећемо Катулово распеће. Овог пута лирско ја разапето је између воље и љубави,  воље која жели да мрзи и љубави која не зна за мржњу, стога би овај стих могао да гласи:

 

Ако не могу, волећу против мржње.

        

Након овог универзалног дела, враћамо се тумачењу даљег текста . Лирско ја,  у десетој строфи, бива суочено са низом од три распећа:

 

Клоним се неверне, лепота ме враћа,

Карактер одвраћа, ал’ привлачи тело.

Не могу да живим без тебе ни са тобом,

Чини ми се не знам шта у ствари желим.

Да си мање лепа ил’ мање неверна!

 

Прво распеће ове строфе поставља лирско ја између лепоте и невере вољене жене, што можемо приметити  из првог и петог стиха. Из другог стиха ове строфе видимо лирско ја које се налази  између  карактера и тела своје драге. Треће распеће или Распеће свих распећа, како га можемо назвати, представља скуп свих распећа које смо сусрели у току анализе ове песме и крије се унутар трећег стиха поменуте строфе. Дакле, лирско ја с једне стране има живот са вољеном женом и свим оним што тај живот доноси, док са друге стране стоји живот без ње. Лирско ја неће знати шта жели до самог краја ове песме, али пре тога морамо обратити пажњу на још једну важну ствар из даљег текста.

У једанаестој строфи имамо поновну појаву речи мржња, као и појаву прва два распећа из десете строфе:

 

Лепота се не слаже и карактер лош.

Твоје понашање изазива ми мржњу,

Али твоја лепота подстиче љубав.

Авај, моћнија је од свих порока!

        

На основу текста не можемо бити сигурни шта је то што је за лирско ја јаче од свих порока, да ли је то лепота или је то љубав ? Пре бисмо могли да кажемо да је то љубав, те ова строфа доноси нови доказ о надмоћности љубави у односу на мржњу, што смо сусрели и у анализи девете строфе.

Након ове строфе, долазимо до краја песме Каква год да си, увек ћеш бити моја, тачније до последње две строфе које једним именом можемо назвати заклетва. Лирско ја заклиње своју драгу следећим речима:

 

Штеди ме, тако ти заједничког кревета,

И свих богова, становника неба,

Који допуштају да их често вараш!

Заклињем те твојим врло лепим лицем,

Које је за мене велико божанство!

Тако ти очију које ме опише,

 

Каква год да си, увек ћеш бити моја!

Само бирај: да ли хоћеш да ја хоћу

Или да те волим макар против воље!

Ах што не кренух уз повољан ветар,

Кад морам да волим мада то не желим!

 

Прво што лирско ја помиње, у оквиру заклетве, јесте заједнички кревет који представља симбол светог брака, што најбоље видимо из двадесет и четвртог певања Одисеје, док овде може представљати симбол свете љубави или љубави уопште, јер нигде немамо назнаке о браку. Лирско ја прво заклиње драгу креветом па затим боговима, што нам говори о томе да је за њега оно што представља њихов кревет, дакле, њихова љубав, много изнад самих богова. Заклиње је лепим лицем, затим очима, заклиње је да каква год да је, увек буде његова.

Други и трећи стих тринаесте строфе нас враћају на девету строфу. Лирско ја својој драгој оставља да бира: или ће бити мање неверна и он ће је волети, или ће бити иста и он ће је волети против воље.

Као њен одговор добијамо последња два стиха ове строфе, која нам омогућавају да разумемо стихове с краја седме и почетка осме строфе:

 

Али моја лађа са заветним венцем

Сада мирно слуша силне вале мора.

 

Лађа са заветним венцем  представља лирско ја, док  море представља његову љубав према драгој, а силни вали носе значење љубавног немира, невремена против кога ће се лађа изборити или ће бити насукана.

Одговор следи:

 

Ах, што ја не кренух уз повољан ветар,

Кад морам да волим мада то не желим!

 

Анализирајући песму Каква год да си, увек ћеш бити моја могли смо да приметимо низ трансформација лирског ја, низ ослобођења и поновних окивања на распећа из Катуловог епиграма, подебничке усклике и јауке губитника, унутрашњу борбу између љубави и мржње, као и штошта друго.

Ипак, целокупна поента песме Каква год да си, увек ћеш бити моја крије одговор на питање:  Шта значи истински волети? Волети против своје воље.