Љубивоје Ршумовић рођен је у селу Љубишу, на планини Златибору, 3. јула 1939. године.

Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је дипломирао 1965. године на Филолошком факултету, на групи за компаративну књижевност. Ожењен, има тројицу синова и троје унучади.

Почео је писати рано, још као основац, у Љубишу. Прве песме је објавио као гимназијалац, 1957. године, најпре у Ужичким "Вестима", а затим у "Књижевним новинама".

1965. запослио се у Радио Београду, у редакцији програма за децу. Свој литерарни рад успешно уграђује у емисије "Уторак вече - ма шта ми рече", "Суботом у два", "Весели уторак". У тим програмима примећује "документарну поетику", коју је усвојио од Змаја, и Душка Радовића, и Педагошку доктрину Џона Лока: "Што пре дете сматраш човеком - пре ће човек и постати!" 1968. прелази у Телевизију и ради познате серије: "Двоглед", "Хиљаду зашто" и "Хајде да растемо". Као телевизијски посленик написао је, водио и режирао преко шест стотина емисија. Једна од најпопуларнијих серија за децу "Фазони и Форе" имала је сто чедрдесет и две епизоде.

Поред програма за децу урадио је и неколико серија документарних програма. Таква је серија "Дијагонале - приче о људима и наравима", у којима Ршумовић говори о појединим етничким групама, пуштајући припаднике тих група да сами дају карактеризацију својих саплеменика. То су емисије о: Мијацима, Брсјацима, Малисорима, Торбешима, Буњевцима, Ерама, Лалама, Дубровчанима, Бодулима, Шоповима, Горанцима, Пиперима, итд.

Објавио је 86 књига, углавном за децу. Најпознатији наслови: "Ма шта ми рече", "Причанка", "Певанка", "Још нам само але фале", Вести из несвести", "Невидљива птица", "Домовина се брани лепотом", "Сјај на прагу", "Рошави анђео", "Зов тетреба", "Успон вртовима", "Песме уличарке", "Северозападни крокодил", "Пошто продаш то што мислиш", "Опасан сведок", "Не вуците ме за језик", "Гујина стена", "Буквар дечјих права", "Три чвора на трепавици", "Тајна ледене пећине" и "Бели пакети".

У Позориштима је извођено више његових дела: "Шума која хода", "Невидљива птица", "Баба рога", "Рокенрол за децу", "Успавана лепотица", "Ау, што је школа згодна", "У цара Тројана козје уши", "Снежана и седам патуљака"...

Добио је књижевне награде: "Невен", "Младо поколење", Награду Змајевих дечјих игара, Бранкову награду, Октобарску награду града Београда, Горанову плакету, Вукову награду, Златни прстен Фестивала песника за децу у Црвенки. Награду "Породица бистрих потока" Удружења књижевника Србије, прву награду за драмски текст "У цара Тројана козје уши", на Фестивалу Позоришта за децу у Котору, награду Политикиног забавника за књигу "Три чвора на трепавици" и Инстелову награду за поезију 2008. Први је добитник награда: "Душко Радовић" са титулом "Сарадник Сунца", награде: "Мирослав Антић", 2008. за књигу "Бели пакети". 2009. године добио је престижну награду "Бранко Ћопић" за књигу прича "Сунчање на месечини". и титулу Принц Дечјкег царства Тамарис у Бања Луци.

Добио је, такође, и две запажене међународне награде: "Пуља" у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду УНЕСКО-а за "Буквар дечјих права", на светском конкурсу за књигу која пропагира мир и толеранцију.

Дела су му преведена на више страних језика.

Аутор је три уџбеника за основне школе: "Деца су народ посебан" - (други разред), за изборни предмет Грађанско васпитање, и "Азбуквар" и "Писменар" за први разред.

Упоредо са књижевним радом бавио се и спортом. Оснивач је, такмичар, и први председник Карате клуба "Црвена Звезда". Био је председник Карате савеза Србије, и савезни је судија у карате спорту.

Од 1986. до 2002. био је директор Позоришта БОШКО БУХА. Председник је Културно просветне заједнице Србије и један од оснивача и члан Управног одбора Задужбине Доситеја Обрадовића.

Један је од оснивача и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији Пријатељи деце Србије, у којој је актуелни председник Скупштине.

Живи и ради на Слободној територији, недалеко од Београда